druga knjiga, drugi deo

II DEO

-SUDBINA MOJA SA LEVE STRANE-

-20-

Budilnik se oglasio. Sunce još nije pokazalo svoje obličje na Miloševoj strani planete. Jedna ruka koja je dotrčala iz kupatila ugasila je budilnik i vratila se odakle je došla. U sobi nalazi se krevet, već sada uredno namešten i zategnut. Još uvek je mrak pa konture nisu jasne i boje su nepostojane. Soba je mala. U jednom ćošku je televizor, u drugom saksija sa nekom biljkom. Dosta visokom i razgranatom. Druga dva ćoška zauzeta su krevetom. Na sredini jednog zida nalaze se vrata koja vode do kupatila. Nema slobodnog prostora između biljke, vrata i kreveta. Druga vrata, ona koje vode u hodnik, takođe su na sredini zida na kome su i zauzimaju taman dovoljno prostora da se u ćoškove sa leve i desne strane od istih postavi recimo, televizor i neka biljka, što je i učinjeno. Na trećem zidu, onom između kreveta i televizora nalazi se prozor. Kupatilo je dovoljno veliko da kada se uđe u njega sa leve strane bude smeštena tuš kabina, a sa desne klozetska šolja. Nije bilo mesta za lavabo tako da se Miloš koristio sudoperom kao lavaboom, a sudopera bila je smeštena u hodniku, sa desne strane, gledano od strane osobe koja ulazi u tu prostoriju iz sobe, sa leve gledano sa ulaznih vrata u stan. Ispod sudopere je frižider, a iznad bojler koji nije mogao da stane u kupatilo, a pošto je zgrada u kojoj se stan nalazi veoma stara on je neophodan zbog tople vode koja u bilo kojoj drugoj kombinaciji ne bi bila dostupna. Sa leve strane je jedan ormar. Ogroman. Seže sve do plafona i kada su njegova vrata otvorena nije moguće otići iz stana, niti ući u sobu, tj. nije bilo moguće cirkulisati ako je ormar u funkciji.

Miloš je izašao iz kupatila, uzeo tašnu koja je stajala naslonjena uza zid na polici iznad kreveta i izašao iz stana. Deset sati kasnije ponovo je ušao u stan, ostavio tašnu na svoje mesto, skinuo radno odelo o smestio ga u gornji deo plakara. Legao je na krevet i upalio televizor, onda je ustao, oprao ruke u hodniku, zalio biljku vodom, otišao u kupatilo, par trenutaka kasnije oprao ruke u hodniku i vratio se u krevet da prati lutriju koju je redovno igrao. Miloš je imao teoriju o lutriji i verovatnoći za dobitak. Teorija je naravno bilo bezbroj, ali Miloševa teorija je zanimljiva iz dva razloga. Prvi razlog je očigledan, zato što je Miloš glavni akter ove priče. Drugi razlog je interesantiji. Miloševa teorija je jedina, tj. niko na planeti nije imao istu teoriju o lutriji kao on. Njegova teorija je sledeća: on je računao na svoju baba-tetku Milevu koja je ceo svoj život provela igrajući lutriju koristeći jednu jedinu kombinaciju i nikada ništa nije dobila. Tako je i umrla, bez ijedne pare dobijene na lutriji. Miloš je to znao i računao da ta kombinacija koju je Mileva igrala jednog trenutka mora da bude dobitna. Miloš je stario, ali navika koju je stekao po pitanju igranja lutrije ostala je. Naravno, nije ništa nikada dobio. Tako on, sada i uvek, posle posla gleda lutriju na televiziji i nada se dobitku koji je siguran, samo vreme nije poznato. Posmatrao je brojeve koji su se pojavljivali na ekranu i uskoro pocepa listić i promeni kanal...

-21-

Miloš radi na informacijama. Sedi za telefonom osam sati dnevno i pruža usluge onima koji se ne stide da zatraže pomoć. Rad na informacijama zvuči kao posao koji pruža dosta informacija onome koji tamo radi, ali ne. Miloš daje bezbroj informacija koje su beznačajne jer su to potrebe drugih ljudi, a njega ne zanima ništa što bi zanimalo one koji od njega traže pomoć, niti ništa o njima. Barem ga nisu zanimali podatci koje je on mogao da pruži. Osam sati dnevno provodio je u razgovoru sa masom glasova koji mu nisu bili poznati. To mu nije smetalo, niti je Miloš razmišljao o svom poslu u nekom negativnom smislu, štaviše on nikada i nije razmišljao o svom poslu zato što to i nije bio neki preterano misaoni posao. Miloš je osam sati dnevno razgovarao sa raznim nepoznatim glasovima tako da po isteku radnog vremena on nije imao potrebu da priča uopšte. Iz tog odsustva potrebe nastao je strah pri komunikaciji sa osobama sa kojima je mogao da uspostavi kontakt očima. Kasnije je počeo da izbegava sve prijatelje dok ih nije u potpunosti izgubio. Kako je vreme odmicalo i Milošev strah bivao je sve veći, a tako je i njegova otuđenost bivala sve veća, dok se na kraju nije potpuno otuđio. Tada su i halucinacije počele...

-22-

Miloš sada ima 43 godine i živi u jednom minijaturnom stanu u jednoj staroj, prljavoj, raspaloj zgradi, u jednom zagušljivom, smrdljivom, ogromnom gradu, na Zemlji. Na poslu je svaki dan isto. Javlja se na telefon i pomaže ljudima. U njegovom odeljenju radi još dosta ljudi. Nikoga od njih ne poznaje. Ne zna ni koliko ih je. Zašto bi on uopšte morao da zna broj zaposlenih u njegovom odeljenju? Kao da je to neki strašno bitan broj. Nema ga u njegovoj bazi podataka u radnom računaru, pa zašto bi i morao da zna? Opet, zašto ne bi pogledao oko sebe i video sa kim radi? Njega, mislio je, sigurno niko ne može pogledati, zašto bi ga gledao kad ga ne poznaje. Trunka sumnje počela je da se javlja u njegovom pogledu. Osećanje koje odavno nije osetio ponovo je bilo prisutno. Znatiželja. Iako je bio u potpunosti svestan da broj zaposlenih uopšte nije bitan i nikada neće ni biti bitan, rešio je da ga sazna. Ne zato što ga to stvarno zanima, već zato što danas puni 43 godine i mogao bi da sebi dozvoli neki nestašluk, neki greh, nešto zabranjeno. Šta ako ga neko od kolega pogleda i oči im se susretnu? Šta ako bude suočen sa nečijim pogledom? Telefon je zazvonio. Javio se i rutinski obavio posao. Neku staricu zanimao je broj telefona njenog unuka Petra koji živi u inostranstvu. Miloš joj je rekao da mora da zove informacije te države i tamo se raspita. Dao joj je potreban broj telefona. Starica je dodatnim nepotrebnim pitanjima pokušavala da od Miloša izmoli uslugu i da on nekako sazna taj broj, pošto ona ne zna jezik i slično, ali Miloš je bio veoma iskusan u svom poslu i vešto je otkačio, ni u jednom trenutku nepristojno, i zalupio slušalicu. Šta se to dešava sa njim? Zbog čega oseća bes zbog babe koja je trebala da bude samo još jedna nebitna prošlost za njega? Nešto nije u redu. Verovatno je to samo umor. Obrisao je znoj sa čela i dok je pokušavao da se seti o čemu je razmišljao telefon ponovo zazvoni i on mahinalno podiže slušalicu. Miloš je bio moćan dok je držao telefon u ruci. Niko nije mogao njega da zbuni ni u jednom trenutku dok je sa istim razgovarao preko telefonske linije. Bio je moćan, bio je drzak, bio je potreban i taj osećaj davao mu je samopouzdanje. Verovatno zbog toga i dalje radi na ovom odvratnom mestu. Nije njega zanimao izgled te jadne prostorije u kojoj je radio, nije njega zanimao broj zaposlenih u istoj, njega je zanimala istina koje je upravo postao svestan. Zalupio je slušalicu otkačivši još jednog dosadnog građanina ovog dosadnog grada. Shvatio je da je usamljen i da mu to po prvi put posle ovih šest godina otuđenosti smeta. Rešio je da učini nešto povodom toga. Zazvonio je telefon. Javio se. Nema ovde vremena da misli od svih tih tuđih glasova koji preko telefonske slušalice pokušavaju da uđu u njegovu glavu. Kada dođe kući moći će bolje da razmisli o svemu i da napravi plan. Rutinski je davao njemu beznačajne odgovore do kraja radnog vremena i trudio se da ne misli o planu i misiji koju je sebi zadao.

-23-

Otvorio je vrata stana, ostavio tašnu na polici iznad kreveta, legao na krevet, upalio televizor, otišao u kupatilo, otišao do sudopere, zalio biljku i legao ponovo na krevet isčekujuči početak lutrije. Nije mu bio potreban listić pošto je brojeve znao napamet još odavno. Nije ništa dobio, ponovo. Ugasio je televizor. Ležao je zamišljen na krevetu. Nije radio ništa. To nije radio odavno, a opet, odavno nije toliko razmišljao o sebi i onome šta on predstavlja na planeti. Dugo je ležao, i dok je razmišljao gledao je prastare fleke od insekata koje su ostale na zidu pošto je same insekte ubio, posmatrao je svoju sobicu u kojoj provodi sve slobodne sate već evo sedam godina. Posmatrao je policu iznad kreveta, iznad glave, na kojoj je bilo poređano par jeftinih ljubavnih romana, koje je pročitao više puta i koje je držao na polici iz nekog razloga kojeg sada nije mogao da se seti. Kada ustane baciće ih. Gledao je u televizor. U mračan ekran koji mu je bio jedini izvor razonode toliko dugo. Onda je bacio pogled na biljku u susednom ćošku. Kao da je štrčala iz sve te neživosti i izveštačenosti u sobici. Voleo je tu biljku. Redovno je zalivao duže od deset godina. Bila je jedini trag njegove prošlosti. Iako je posmatrao sobu, on nije registrovao ništa od toga što je video. Mislio je o sebi i budućnosti. Uplašio se onoga što je shvatio i skočio sa kreveta, otvorio frižider i prezalogajio nešto, potom se vratio u krevet i zadremao. Sanjao je čudan san, štaviše u zadnje vreme često je sanjao slične, čudne, neobične, uznemiravajuće snove. Sanjao je sebe. Video je sebe iz trećeg lica, čuo je sebe kao da čuje sagovornika, često je i razgovarao sam sa sobom u nekom kafiću. Obično je to bio isti kafić. Uvek bi on sebi platio račun, a sebe nikada nije zapitao zašto on nikada ne plati piće, niti je to on ikada pokušao. U poslednjem razgovoru sa sobom diskutovao je o slobodnom izboru i odabiru jednakih pašteta. Ne samo da su bile jednake, već su obe bile i leva i desna pašteta u isto vreme, leva je bila desna i desna leva zato što je sa obe strane stola sedeo on. Sanjao je i sebe kako luta šumama, kako spava pod drvetom na suvom, mekanom lišću, kako odlazi do neke pećine i tamo pere zube pod mlazom ledene vode koja je izbijala iz stene. Snovi u šumi bili su mu naročito lepi zato što ga nisu ni frustrirali, ni umarali ni plašili, već su ga opuštali, neizmerno. Posle snova sebe u šumi obično bi bio naročito otporan na spoljne uticaje, manje bi se plašio pogleda, zato što mu je bio manje potreban. Sanjao je i svoju prošlost, ili nešto nalik na sopstvenu prošlost. Miloš je jedno vreme bio zatvoren na mestu koje većina naziva ludnica, mada Miloš nije bio lud, imao je pravo da ode odatle kada god je hteo, pa je tako posle određenog vremena i otišao. Za to mesto nisu ga vezivale lepe uspomene. Sanjao je kako je tamo prvi put doveden, sanjao kako je prvih godina bio zatvoren, kako je stalno bio u neodređenom stanju svesti, sanjao je svoje razgovore sa lekarima koji nisu imali nikakvu smisao za njega, sanjao je sebe, kasnije, kako sam sedi, u svakom trenutku sposoban da ode, ali bez imalo hrabrosti da to i učini zbog toliko vremena provedenog u osami. Sanjao je sebe i na nekim mestima i u nekim situacijama u kojima nije bio suguran da je bio. Štaviše i snovi njegovi generalno bili su veoma slični stvarnim događajima, ali ne i isti. To ga nije mučilo previše, zato što tako valjda snovi izgledaju, samo ga je ponekad čudilo kakve je odluke donosio u određenim situacijama. Bio je siguran da tako odvažne akcije on nikada ne bi preduzeo, ali sve je to shvatao kao njegovu želju za više hrabrosti koju nije imao u stvarnosti. Probudio se. Iznenada.

-24-

Spavao je više od tri sata. Bilo je već zašlo sunce za susednu zgradu. Vatreno crvene, narandžasto, ljubičaste, roze nijanse bile su svuda. Farbale su nebo, i sa istog neba presijavale se po staklima zgrada ovog prljavog grada. Miloš je spustio roletnu da ne posmatra tu agresivnu prirodnu pojavu koja je bila isuviše za njegov ukus. Budila je u njemu nešto što toliko teško pokušava u sebi da uguši. Legao je na krevet. Nije hteo da pali televizor. Danas mu je rođendan. Danas je dan koji ne želi da provede na isti način kao i svaki drugi. Setio se odluke koji je doneo ranije danas, na poslu, setio se da je shvatio da je izuzetno usamljen i da treba da smisli nešto povodom toga. Šta? Šta? Kako? Naslonio je glavu na jastuk i udubio se u misli. Teško je. Napreže se, ali ne može da misli o onome što želi nego o potpuno drugim stvarima. Zaboravio je kako se pravilno razmišlja? Ne. To je strah. Mislio je o tome šta da radi po pitanju sticanja nekoga sa kim može da razgovara, ali su mu na um padale samo slike nekih devojaka i muškaraca sa televizije, njihovi virtuelni plastični događaji koje su proživljavali u nekim serijskim programima. Slike su se gomilale i gomilale i polako izbacivale tu njegovu ideju negde na stranu, u neistraženi deo mozga odakle se i pojavila. Nije to hteo da dozvoli. Kako su se slike gomilale video je sebe unutar svoje glave kako šutira sve te gomile slika i baca ih u neki mrak. Slike su dolazile i gomilale se, ali sve sporije i sporije, valjda zbog Miloševog posmatranja sebe kako šutira sve te razglednice, sličice i ostalo. Zaboravio je da misli o slikama tako da su na kraju prestale da se stvaraju, a čikica, zatrpan gomilom slika i dalje je neumorno i histerično šutirao iste, svo vreme zvocajući nešto, čupajući kosu i obraćajući se upravo Milošu. Bio je zaprepašćen. Ponovo je zaspao. Šta se to dešava sa njim? Kako tako lako pada u san? Uplašio se i brzo sebe naterao da se probudi. Smesta! Smesta! Shvatio je da je čikica nestao i da sada on stoji među onim slikama i šutira ih.

Hoću napolje! Hoću napolje! Pusti me napolje ti luda budalo!

Iznenada je otvorio oči. Bio je zadihan i znojav. U glavi mu je sada bilo sve čisto. Šta da radi? Ne može tek tako da izađe na ulicu i pita nekoga da se druži sa njim. Može li? Verovatno neko drugi može, on ne. Da li da sačeka posao i započne neki beznačajan razgovor sa starcem koji je radio pored njega. Još nekoliko ideja palo mu je na pamet, ali je namerno zapostavio onu prvu, prvu koje je bio svestan i pre nego što je upao u onaj čudan san. Namerno je zapostavio jer se nje najviše plašio. Naime, Miloš je bacio pogled na jednu kasirku u prodavnici koju redovno posećuje. Redovno je posećuje samo zato što ona tamo radi.Bojao se da je pogleda ponovo. Dolazio je tamo i uživao u njenom glasu, svaki put kada mu je saopštavala koliko je dužan. Kasnije je, posle mnogo meseci mučenja i maštanja sakupio dovoljno hrabrosti i iza neke žene koja je čekala u redu provirio prema kasirki. Ugledao je na delić sekunde i brzo spustio pogled. Nije ga videla. Imao je njenu sliku u svojoj glavi. Bila je prelepa. Imala je mladež na vratu. Ravnu kratku oštru kosu, prćast nos i krupne oči. Dosta mršava i niska, imala je nešto specijalno i drugačije, što je izdvajalo od svih ostalih žena koje je imao prilike da vidi na televiziji i čuje preko telefona. Tada nije imao hrabosti da priđe njenoj kasi, već je prešao u red pored i što je neupadljivije mogao pobegao iz radnje. Kada je toga dana stigao kući nije palio televizor. Celoga dana mislio je na nju i na kraju odlučio da joj se obrati. Sutradan opet kada je bio u radnji ponovo je pogledao, sada malo duže, možda na nekih par sekundi, ali upravo tada ona je skrenula pogled i tužnim, umornim očima pogledala pravo u Miloša. Skamenino se. Sve planove koje je bio smislio automatski je odbacio. Videla ga je. Ko zna šta je pomislila. Ne! Sada joj nikada neće prići. Vremenom je potpuno blokirao sve misli koje su imale veze sa njom. Prestao je da dolazi u radnju gde je ona radila. Još više se udubio u sebe.

Posle nekoliko sati hrabrenja i uveravanja u ispravnost odluke Miloš je rešio da ode do radnjje u kojoj kasirka radi i upozna se sa njom. Sigurno ga je već zaboravila. Najverovatnije ga nije ni registrovala, inače prošle su dve godine odkako je poslednji put bio u njenoj blizini. Uznemireno je otrčao u kupatilo da sa sebe spere sve što je moglo da liči na vid prljavštine. Iz ormara izvukao je parfem koji nikada nije ni koristio, kupio ga je pre skoro tri godine, još kada je po prvi put bio očaran devojkom sa kase. Natopio se mirisom i potrošio pola bočice. Shvatio je da ne miriše već da smrdi, te se brže-bolje vratio u kupatilo da se istušira i da spere sa sebe sav taj miris. Kada se okupao i dalje se osećao na agresivni miris parfema, ali sada u granicama normale. Nije bilo potrebe da se ponovo parfemiše. Iz ormara izvukao je odelo koje nije oblačio mesecima, obukao se i polako iskoračio iz stana...

-25-

... 23:59 ... klik ... 00:00 ... klik ... klik ... klik ... 00:01 ... klik ... klik ... klik ... 00:02... klik... klik...

Moram da idem...

Gde ćeš?

Ako me ponovo vidiš, to verovatno neću biti ja.

O čemu pričaš?

Gde sam ostavio kaiš? Gde mi je sat? Izvini, ali žurim, žao mi je što se nećemo videti ponovo...

Kako se nećemo videti? Šta te je spopalo odjednom? Gde si krenuo? Pogledaj koliko je sati!

Vidim. Veoma je kasno. Kasno je za nas. Rekao sam ti da ne mogu ništa da ti obećam...

Ti se šališ, ovo se ne dešava, ja sve ovo sanjam, jel tako?

Najverovatnije. Neću reći vidimo se, pošto nećemo. Neću reći zbogom, pošto ti ne ideš nigde i nisakim, već ja...

Sa kim si krenuo govno jedno? Našao si drugu jeli? Ma nosi se i ti i tvoj jeftini losion. IZLAZI NAPOLJE!

Ne moraš da vičeš. Ja sam to i nameravao da uradim. Samo zapamti, ja neću biti ono što jesam kada me ponovo budeš videla...

Bacila je na njega šoljicu kafe koja je bila na natkasni pored kreveta, on se u tom trenutku izmakao i polupuna šoljica udarila je u zatvorena vrata i rasula se po drvenoj površini. Polako je otvorio vrata i izašao bez reči, nežno ih zatvorivši. Kafa na vratima polako je curila ka dnu, ostavivši na vratima trajan trag.

-26-

Stigao je. Stoji ispred ulaza već nekoliko minuta. Ušao je. Pravi se da nešto kupuje, ne, mora nešto da kupi da bi započeo razgovor. Šta da kupi? Nešto sitno, nešto malo, ne, ne, mora dosta toga da kupi kako bi njoj trebalo više vremena da otkuca sve to, uostalom ako kupi samo bilo šta, šta bi onda ona pomislila o njemu? Natrpao je svakojake gluposti u korpu i krenuo prema kasi. Sav se tresao od uzbuđenja. Rekao je sebi da je sada trenutak i ubedio je sebe da ne misli na posledice. Prišao je. Jedna ženska ruka krenula je da otkucava na kasi namirnice koje je kupio. Sada treba da podigne glavu i da započne beznačajan razgovor. Nije osećao ni trunku straha, bio je spreman. Podigao je glavu i još je ne ugledavši spomenuo kako su krupni ovi uvozni krompiri koje je kupio, i dok je završavao rečenicu i usmeravao pogled ka njoj, shvatio je da to nije ona. Presekao se. Nije znao šta da radi pa je jednostavno istrčao napolje, ostavivši zbunjenu kasirku sa sve namirnicama. Ona nije bila tamo, ona nije bila tamo, ona nije tamo, ponavljao je u sebi na stotine puta dok je lutao mračnim,vlažnim ulicama smrdljivog grada. Uvek se kretao sporednim ulicama kako bi izbegao gužvu, ali nikada nije bio ovako kasno. Para se pušila iz šahtova dok je prolazio zaplašen, mačke i skitnice čeprkale po kontejnerima, a gradska vreva i takozvani normalan život odvijao se tu, odmah, u ulici pored. U lutanju izgubio se. Kada je to shvatio seo je na pločnik i stavi glavu među kolena jecajući. Vlaga je bila ogromna i mrak je bivao sve gušći i jeo je sve pred sobom skrivajući zgrade, ulice, ljude. Magla, ne magla, već para, bela, siva, čađava, bila je svuda oko njega, i ničega više nije bilo. U svom mraku i zapari, sedeći na ivičnjaku, sa licem pognutim nadole, bio je spreman da se zauvek povuče iz svega. Nema nikoga, nikoga kome može da se obrati, nikoga kome može ispričati svoju tužnu priču, nikoga ko ga može tešiti dok mu jeca na ramenu. Sva bol koja se godinama gomilala unutar njegovog tela sada je želela odjednom da iskoči. Cela. Šta ako neko prođe i vidi ga da jeca? Nije više ni važno. Ionako će umreti od prevelikog bola, još malo, još samo malo. U svoj agoniji video je sebe na autoputu. Stajao je na sredini i stajao, i stajao, dok su oko njega prolazili munjevitom brzinom razni ljudi, mnogi ljudi, u većim ili manjim grupama, svi su imali nekoga i sa tim nekim nestajali u nepregledno pravom autoputu bez ijedne krivine. Nalazio se u sred neke pustinje. Svi su prošli, ostao je sam, sa suncem koje je strahovito peklo. Da stopira? I kad bi naišao neko, što je malo verovatno, ne bi smeo. Da hoda? U kom smeru? Put se prostirao u nedogled, prav, moćan. Da hoda. Zakoračio je , i sa prvim korakom zavrtelo mu se u glavi, obuzeo ga je nepojmljiv strah. Do malopre prav put počeo je da vijuga i da se migolji u bezbroj krivina. Oseti da mu glava polako pada na zemlju. Pao je. Želeo je da nastavi tako da poče da se rukama približava kraju autoputa, da gmiže, iako je bio skoro potpuno siguran da to nije pravi put, zato što pravog puta nije bilo. Nije znao gde ide i tako se prepusti bolu. Kao i u stvarnosti jecao je od muke, od bespomoćnosti, i baš kao i u stvarnosti, ako se tako može nazvati, pojavi mu se u glavi halucinacija...

-27-

Ploveći morima u potrazi za nečim drugačijim od sve sličnosti koja me je gušila pronašao sam sebe u ništavilu i pokušao da se uhvatim za nepostojanost koja se za trenutak pojavila u mojim očima. Nisam uspeo zato što nepostojanost, kao ni ja, nije bila materijalna, već se pojavila u vidu senke. Mrak je pao i senke su nestale, a moja je svest ponovo zajecala i nastavila bespomoćnu potragu za samim sobom. Znao sam da je deo mene ostao tamo odakle sam krenuo, te da neću znati kada pronađem sebe da sam to stvarno ja, ali moram da nastavim da pokušavam...

-28-

Jedan automobil, usred neke pustinje, krećuću se lagano nepregledno pravim autoputem, zaustavio se neočekivano kraj jednog čoveka koji je ležao na ulici, umalo ga ne pregazivši...

- ... da li si dobro? Izvini... video sam te da ležiš na sred autoputa pa sam zaustavio svoj kamionet da vidim šta nije u redu... treba li ti pomoć? Zovem se Fjodor, a ti? Hajde ustani, uđi u kola odvešću te do najbližeg grada... čuješ li me? ... Da nije gluv? DA-LI-ME-ČU-JE-ŠŠ!

Miloš podiže telo, ali glava je još uvek bila usmerana prema podu. Fjodor mu pomože da se uspravi pružajući mu ruku.

Zovem se Miloš. Miloš, i imam 43 godine...

Drago mi je. Ja sam Fjodor, u slučaju da me malopre nisi čuo. Uđi u kola, peške nećeš daleko stići, do najbližeg grada ima još dosta da se pešači, prevesću te...

Hvala.

Ma nije to ništa.

...

Ne govoriš mnogo?

...

Hehe. To je super. Meni uopšte ne smeta. Ako ne voliš da pričaš ne moraš da vodiš neke glupe zamarajuće razgovore samo zato što misliš da je to učtivo u datoj situaciji.

U redu. Neću.

Kul brate. To je kul. Meni je to totalno kul.

Blagi osmeh pojavi se na Miloševom licu dok je sedeo u crvenom kamionetu grabeći ka najbližem gradu po upaljenoj žuto-narandžastoj pustinji dok je perfektno plavo nebo ostajalo za njima. Sunce je i dalje pržilo, ali mu to više nije smetalo. Zadovoljnim očima upro je pogled u sunce, što ga natera da zatvori oči, ponovo ih otvorivši našao se u kolima, sedeći pored Fjodora. Ali ne u pustinji, već u gradu u kojem je živeo, ne po danu, već nepunih sat vremena pošto je u svojoj tuzi počeo da halucinira.

Izvini što prekidam ovu prijatnu tišinu, ali mogao bi da mi kažeš gde stanuješ, da te odbacim ako nije predaleko, ako jeste, možeš da prespavaš kod mene na fotelji u dnevnoj sobi, keva se neće ljutiti.

Miloš je ćutao. Do malopre bio je potpuno sam. Sada je u kolima sa potpunim strancem koji se nudi da ga preveze do kuće. Reći će mu da je na drugom kraju grada kako bi prespavao u tuđem stanu. Ne seća se kada je poslednji put spavao u nekoj drugoj prostoriji od njegove sobice. Opet, taj čovek, Fjodor, nije mnogo mlađi od njega, pet, šest, do deset godina, a još uvek živi sa majkom. Malo čudno, ali ko je on da govori o tome. On je bio kralj usamljenosti, a sada će sve to nestati jer će se sa ovim Fjodorom sprijateljiti i sa njim će moći da razgovara. Oseća to. Rekao mu je da živi na drugom kraju grada, iako to nije bila istina zato što je živeo svega nekoliko desetina blokova od mesta gde ga je Fjodor pokupio. Fjodor opušteno prihvati tu njegovu izjavu i reče kako mu je daleko da vozi čak tamo i kako će prespavati kod njega kući pa će ujutru otići u svoj stan. Miloš se složio i tako oni nastaviše svoj tihi put do Fjodorove kuće.

Miloš je o ovom, za njega veoma neprijatnom i ponižavajućem događaju mislio potpuno drugačije nego što je i sam mogao da pretpostavi. Vozeći se kolima sa ovim Fjodorom shvatio je da je ipak sklopio prijateljstvo. Fjodor će postati njegov prijatelj. Rešio je da svu energiju posveti tome, a da opet ne bude previše napadan. Kako je i upoznavanje započelo sa laži, verovatno mu neće biti preterano teško da tako i nastavi, jer bude li mu rekao istinu ovaj će ga sigurno smatrati za nekakvog čudaka, što je i bio. Razmišljao je potpuno jasno, bez halucinacija, bez straha. Odavno se nije osetio ovako živim iako je svo vreme sebe uveravao da ovo do sad i nije neko preterano prijateljstvo. Nešto se u njemu promenilo toga trenutka. Iz razmišljanja trže ga kamionet koji se zaustavio pored jedne zgrade, nalik one u kojoj je Miloš stanovao, verovatno jedne od susednih njegovoj. Fjodor izađe na ulicu i pozva Miloša da pođe za njim. Miloš to i učini. Fjodor zaključa vrata automobila i otvori vrata zgrade propuštajući Miloša ispred. Uđoše u lift u tišini. Stari, prljavi lift škripeo je na svakih nekoliko sekundi i trebala mu je čitava večnost da dođe do odredišta. Tokom te vožnje Milošu počeše da se javljaju ideje o tome kako je Fjodor neki razbojnik koji ga je video samog na ulici, možda ga je čak video u prodavnici i pratio ga sve do ulice koja je bila dovoljno pusta da ga kidnapuje. Shvatio je da se ne seća kako je ušao u njegovo vozilo, tako da je verovatno bio bez svesti. Opet, teško da je razbojnik. Uverio je sebe kako nikako ne bi mogao da bude razbojnik pošto je imao dobroćudno lice, ne pomislivši ni na trenutak kako on možda nije najstručniji u tumačenju lica. Pomisli onda da je Fjodor najverovatnije neki narkoman koji ga je odvukao u stan da ga veže i rasproda mu organe kako bi imao novaca za drogu. Miloš je bio prestravljen. Sada je shvatio koliko se glupo i nepromišljeno poneo i psovao je u sebi samoga sebe zbog toga.

Lift se zaustavio. Shvatio je da nema svrhe bežati. Šta je bilo, bilo je. Sve je bolje od onog samotničkog života. Fjodor otvori vrata lifta, izađe napolje i otključa vrata stana...

-29-

Fjodor ga je pred ulazom upozorio da uđe u tišini zato što mu majka spava, da će ga uvesti do dnevne sobe i da će tamo prespavati. Miloš klimnu glavom u znak odobravanja. Zakoračivši u stan odmah primeti da je veoma uredan i čist, što ga u velikoj meri razuveri o Fjodorovim narkomanskim navikama. U hodniku bilo je troje vrata. Jedna na koja su ušli, druga za koja fjodor prošaputa da su od kupatila i treća koja otvori i uvede Miloša kroz njih. To su bila vrata prostorije koja je bila kuhinja i trpezarija u isto vreme. Ona je imala četvoro vrata. Bio je mrak i Fjodor se dosta brzo prošunjao kroz tu prostoriju tako da Miloš nije stigao bolje da je zapazi. Ušli su na vrata sa leve strane. Ušli su u dnevnu sobu koja se sastojala od dve fotelje, televizora i neke vitrine, ili ormara. Fjodor sastavi dve fotelje i od njih napravi nešto što je ličilo na krevet, a što je svakako bilo ležaj. Potapša Miloša po ramenu i šapnu mu da će razgovarati ujutru, a da sada ide u krevet. Miloš klimnu glavom i leže na improvizovani ležaj koji se pokazao veoma udobnim. Dugo je pokušavao da zaspi, ali bio je previše uzbuđen. Prošlo je toliko godina od kada je poslednji put uspostavio kontakt sa nekom osobom. Pravi kontak, bez neke nužde, jednostavno se upoznao sa jednim čovekom. Ležao je u tišini, sam, zadovoljan, srećan. Toga trenutka ponovo je bio ispunjen pravom srećom. Nije to bila sreća koju je osećao na momente tokom ovih desetak godina, nije to bila sreća koju je osećao kada je na lotou izvučena početna kombinacija njegove tetke, niti će nesreća koja će možda uslediti biti imalo nalik na nesreću koju je osećao kada bi se poslednjih par brojeva na lotou ispostavili različitim od onih koje je on držao u glavi. Sreća koju je trenutno osećao nije bila sreća kada bi se pojavio cvet na biljci koju je godinama negovao, cvet koji bi se pojavio i pored nedostatka sunca i svežeg vazduha, niti bi podneo nesreću gubitka toga cveta tako teško kako bi podneo gubitak ove sreće koja ga je sada obuzimala. Miloševo zemaljsko vreme polako je prolazilo, a on je ležeći sam u mraku polako počeo da shvata da nije samo sreća ta koja mu neda mira, nego je tu i strah, ogroman strah. Strah je iz trenutka u trenutak bivao sve veći i veći dok nije toliko narastao da kada bi pomešan sa svom euforičnom srećom u Milošu momentalno ubi sve planove o sutrašnjem danu, sve varijante kojima je trebalo započeti razgovor sutra, sve planove o eventualnom trajnom prijateljstvu. Potisnu takođe i onu devojku sa kase duboko natrag u sakriveni i usamljeni deo mozga koji je bio odavno rezervisan za nju. Sve je odjednom počelo da biva tako brzo, štaviše prebrzo za Milošev spor i monoton život tako da su ga umor, tuga, sreća i strah ubrzo savladali i on sklopi oči utonuvši u san.