-DRUGI DEO-
-CENA SMRTI-
SJEDINJENJE - ILI PREOBRAŽENJE PONOVNO ČOVEKA KOJI NIJE BIO TAMO...
Šuma. Nigde nikoga. Mrak. Jedan čovek. Na momente vidljiv. Sedi. Žmuri. Ne čuje nikoga. Ne čuje ništa. Ništa se ni ne čuje, jer nikoga i nema. Sedi. Žmuri. Ne spava. Nije tamo, a jeste. Ćuti. Diše. Sedi. Žmuri. Ne pomera se. Sunce. Ne obasjava ga. Mrak je oko njega potpun i siguran. Šuma ga štiti. Šuma zna istinu i ne želi da ga napusti. On sedi. Nepomičan. Noć. Mrak. Sunce. Dan san? Ne. Java? Nikako. Šta? On. Sam. Sedi. Ćuti. Žmuri. Ne čuje. Diše. Jede? Ne. Ne treba. Šuma ga štiti. Kiša. Sneg. Grad. Svetlost. Senka. Voda. Priroda. Ne. Ništa mu ne mogu jer ga ista priroda štiti. Njega. Jednog. Ranjenog. Duša mu vrišti. Lice. Jadno. Izmučeno. U ožiljcima. Iznutra. Spolja? Ne. Jer ne sme. Nema nikoga, sme. Nije bitno, ne sme. Bori se. Unutra. Godinama. Sam. Nepomičan. On. Godinama. Sedi. Žmuri. Ne spava. Ne čuje. Ćuti. Diše. Povremeno. Noć. Dan. Sunce. Svetlo. Mrak. Vetar. Sam. Život njegov. Nije više njegov. Ne treba mu, ali on zna da je na njemu da završi ono što je ona započela. Da uzvrati udarac. Da osveti njenu smrt. Da pobije gamad. Da ukaže na život. Da spasi preostalo. Njegov život nije njegov. Ona ga je uzela. I dala ga je svima. Njihov je. Kada je ona umrla sve je stalo. I počelo iznova. Ona je tako želela. On to poštuje. I mrzi je zbog toga. I voli je zbog istog. Jer on ne bi bio da nje bilo nije. I bilo bi mu mnogo lakše. Ali i živeti bez njene slike. Ne. Sedi. Ne treperi. Ćuti. Noć. Ne žmuri. Mrak. Čuje. Tu je. I samo tu. Može da kontroliše sebe. I može da bude, a i ne mora. Jer ako želi može i da ne bude tamo gde ustvari jeste. I sada je potpun. Živ. Spreman. Ustaje. Gleda. Ćuti. Stoji. Noć. Mrak. Osmeh. Njegov? Možda. Pogled. Njegov? Da. Šta? Kakav? Ne znam. Pogled. Rešen. Ponovo usredsređen. On. Jedan. Sam. Spreman. Kreće. Ljudima u službu. U osvetu. U pobedu. Za ljude. Za prirodu. Za ljubav. Za nju. Za sebe. Krenuo je i neće stati. Dok ne završi započeto.
BES... ILI ODLLOMAK IZ ŽIVOTA ZA VREME SVETLA i RENESANSE
Zvuk oštrog sečiva parao je savršenu tišinu šumske idile. Tragovi guma kopali su rovove u mekoj mrko zelenoj travi, a smog izduvnih gasova lepio se za lišće do tada netaknutog drveća potpuno neupoznatog sa našom stvarnošću. Šuma je plakala. Metalna mašina gazila je sve pred sobom i samo u jednom trenu uništavala ono što je priroda vekovima negovala s ljubavlju u svom nežnom zagrljaju. Zemlja se tresla...
Jedno lane čučalo je sakriveno u žbunu daleko od monstruma i sa drhtavicom posmatralo prizor. Otac jelen je prišao i ono ga je s nevericom pogledalo, a zatim se sakrilo ispod njegovih visokih nogu. Leglo je na travnati tepih i zavuklo glavu u mirisne jagorčevine. Otac je posmatrao mladunče i sa tugom u očima uperio pogled prema oklopnom čudovištu koje je sa, za njega neizazvanim, besom tamanilo sve na šta naiđe. Ponovo je pogledao u lane koje je i samo osećalo izbezumljene krike šume, i shvativši da i ono oseća pusti jednu suzu koja je slučajno završila na pegavim leđima mladunčeta koje se istog momenta trglo i skočilo na tanke izdužene noge i sa plačnim pogledom bespomoćno čekalo na očevu reakciju. Jelen je sa roditeljskom nežnošću svojom vlažnom, hladnom njuškom dodirnuo njušku laneta koja je bila mlaka i suva. Načino je jedan, za lane dobro poznat, pokret glavom i toplim pogledom propustio mladunče ispred sebe. Krenuli su dublje u šumu. Zemlja se sve više tresla. Jelen se u jednom trenutku okrenuo prema mašini, a iz crvenih, besnih očiju sevala je bespomoćna vrelina. Posle kraćeg vremena izgubili su se u sigurnoj šumskoj tmini koja je čuvala tišinu.
Stabla su nastavila da padaju. Vreli miris piljevine palio je nozdrve šumskih žiotinja koje su bežale u haosu pred nadolazećim paklom. Iza točkova bagera od trave ostajala je izrovana zemlja. Zvuk motora bio je sve učestaliji. Noćna svetlost grada bila je sve bliže.
SMRT SAVRŠENE
Starica vezana za krevet pov ezima na zglobovima ležala je mirno. Bila je luda, a opet njene oči bile su pune mudrosti. Telo njeno izmučeno, suvo i jadno, zgrčeno i nepomično ležalo je na bolničkom krevetu, ali lice je bilo živo i puno radosti, kao i oči njene pune iskonske lepote. Sunce bacalo je svetlost na njeno lice kroz bolnički prozor do pola prefarban u belo. Nije se mrštila već prkosno, pobednički gledala pravo u tu sitnu zvezdu koja je toliko patnje donela ovoj neuglednoj vodenoj planeti. Prozor se otvori i kroz njega uskoči jedan čovek srednjih godina, kratke masne kose, krupnih očiju i široke glave. Priđe starici koja ga je lakoverno, srećno nestrpljivo posmatrala. Saopšti joj tiho rezultate njegovog rada, misije, kakogod. Žena ga ozbiljno pogleda i upita:
- Kako?
- Tako i tako, e da i ovo takođe... Promrmlja stranac sa oduševljenjem.
- NNEEEEEEE...... NNEEEEEE.......ZAŠTOOOOOO????
Žena poče mahnito da vrišti plače od besa i ludila. Stranac hitrim pokretom ubrizga starici špricem određenu tečnosti i nestade kroz prozor prizemne bolničke sobe. Obezbeđenje i medicinske sestre utrčaše u prostoriju. Starica je već bila mrtva, ali tako mrtva više nije bila stara bila je biće kome se godine ne mogu odrediti, prelepo biće i svetlost drugačija od svetlosti dana sijala je iz nje. Bila je savršena, ali i mrtva.
EL KVESTION
Kako ubiti nekoga ko nije tamo gde jeste? Da li mi treba neka specijalna obuka, neko pomagalo, napitak, kletva? A možda je komplikovanije, možda treba prvo da prođem obuku, pronađem ga, zarobim pomoću nekog pomagala, vežem njega za telo u kome je nekim napitkom i onda ga ubijem nekom specijalnom kletvom. Šta ti o tome misliš starče? Da li je neki od malopre pomenutih načina pravi, ili nije, daj progovori starče ti si mudrac.
Starac 1: Prvo i pre svega moraš da se udubiš duboko u sebe i pronađeš razlog zašto bo ubijao nekoga tamo ako on nije tamo? Zašto ga ne ubiti tamo gde jeste? A pošto on nije tamo gde jeste moraš se zapitati zašto bi ga uopšte ubijao? Zašto ubijati uopšte? Ako baš želiš da ubiješ nekoga,
ubi nekoga ko se ustvari nalazi tamo gde ustvari jeste, tako ćeš bar biti siguran da si ubio onoga koga si hteo da ubiješ, jer ako ubiješ nekoga koga nisi planirao da ubiješ onda to nije ubistvo. Opet, ne verujem da imaš dobar razlog za ubijanje onoga koji nije bio tamo, jer on ti ni na koji način nije mogao neko zlo naneti, osim ako si psihopata i želiš od njega koji nije tamo gde jeste da bude negde gde ti želiš od njega da bude, pa opet on to ne može pošto nije tamo gde jeste, tako da zaista ne vidim razlog za ubijanje nekoga ko nije tamo...
Starac 2: nemoj ga ubiti. Pošto on nije tamo, ubi nekoga ko jeste.
ESC
Ko smo mi? Ko nas je doveo dovde gde se trenutno nalazimo? Bogovi? Sada znam da nekoga negde ima, a da to nije na planeti Zemlji. Opet da li sam u to u potpunosti siguran?
Čovek koji nije bio tamo gde jeste bežao je. Razgoropađena rulja jurila je u njegovom pravcu sa namerom da baš njega uhvati, zarobi, šta god da je želela on je znao da to nije ništa dobro.
Da li znam ja sad šta treba da radim? Ko je meni rekao bilo šta i zašto bih ja bilo koga ko je meni rekao bilo šta ako uopšte jeste slušao? Da li ja nju treba da slušam? Poslata je od strane bogova, ona je njihov pion, ne znam ni da li ima ičega ljudskog unutar nje, to jest da li je bilo ičega. Opet ona je ona, i ja sam ja samo zato što je ona to što jeste tako da šta god da radim ja to radim zato što mislim da tako treba da postupim. Zbog čega ih ja volim, zašto o njima brinem? Da li su oni zaslužili da žive uopšte ako sami sebe ne mogu da spasu?
Jure me. Tako besmisleno traće život, troše dragocene minute života koje nikada više neće moći da povrate. Njihova lica, besne, a ni sami ne znaju koga mrze, i ako misle da mrze mene, zbog čega me mrze? Ne znaju, a da znaju verovatno bi me mrzeli, ali pak oni ne znaju. Nemam snage, posustajem polako, treba mi pomoć, moram da usporim kako bih utekao, a ne želim da bežim pošto sa njima želim da budem i njima želim da kažem pravu istinu. Četrdeset dva puta već moram da odlazim, a ne želim. Gde da odem? Ostaću.
Čovek koji nije bio tamo gde jeste stade. Masa ljudi zbunjena, ne znajući šta da radi takođe stade.
Gledali su se neko vreme. On ih je gledao toplim pogledom. Ćutali su sve dok on nije progovorio:
- Braćo! Ovde sam zb...
Tada jedan nepoznati i nadasve nebitni pojedinac dobaci neku uvredu na račun onoga koga je isti jurio da uhvati, iako ga juri toliko dugo da ni sam ne zna zbog čega ga juri, i toga trena svi se zapitaše šta rade oni uopšte? Zbog Čega? Koga? Šta oni imaju od svega toga? Ko je on uopšte? i tada, ljudi, baš zbog činjenice veoma jasne, zato što su ljudi, u trenutcima kada je od njih najpotrebnije da urade nešto smisleno, da shvate ono što je potrebno, kada znaju da je nešto bitno u pitanju, oni urade najgluplju moguću stvar koju su u stanju da urade i blago rečeno sve zaseru. Tako se desilo i ovaj put. Ne znajući šta da rade u momentu konfuzije rulja je uradila ono što rulja najbolje radi-naskočila na onoga koga je jurila i ubila sve bogove i boginje, i žive i mrtve u jadnom čoveku koji nije bio tamo gde jeste, koji se nadao u malo razuma od strane ljudi, pošto se zadesilo da bude tamo gde jeste gde god da je bio. Ostao je da leži na zemlji, u lokvi krvi stenjući, dok je rulju koja ga je gazila vodenim topom čistila sa mesta događaja lokalna policija.
Pritvor. Intenzivna nega. On leži vezan, naravno, bez svesti. Prikačen na raznorazne aparate. U sobi su još dva kreveta, jedan prazan, a na drugom je ležao mladić, jedan od onih koji su ga jurili u rulji, koji je nesretno završio izgažen u opštoj pometnji koja je nastala, ne bez razloga.
Otvorio je oči. Pogledao u veze koje je trebalo da ga zadrže na krevetu. Nasmejao se, a onda se neki pogled javio u njegovim očima, iskra umora ili možda nečega sličnog, neprimetna iskra koja mu jasno stavi do znanja da prestane da beži i da pokuša odmah. Zapita mladog čoveka koji je ležao do njega kako se zove. Ovaj se ne okrenu. Pokuša ponovo, sada malo glasnije. Bez uspeha, mladić ga nije registrovao. Nasloni glavu na jastuk i zadrema pod dejstvom jakih lekova. Probudila ga je buka. Medicinska sestra gledala je u nekog čoveka, najverovatnije doktora. Nisu progovarali. Onda čovek priđe i upitno ga pogleda. Čovek koji nije bio tamo gde jeste samo ga zagonetno pogleda, još uvek pod jakim uticajem lekova. Doktor se ponovo okrenuo prema sestri, ona porvrdno klimnu glavom i elegantnim koracima odšeta iz sobe. Doktor se okrete ponovo i potapša čoveka koji nije bio tamo po ruci, verovatno je čovek koji nije bio tamo gde jeste, doktorovim pokretom ruke i mimikom zaključio da je ovaj hteo da mu kaže da nema razloga za brigu, da je stanje stabilno i slične stvari koje doktori inače govore svojim pacijentima, ne bi li ih umirili ili pružili baš ono što treba da čuju, bila to istina ili ne. Da li je ovaj doktor to hteo da kaže čoveku koji nije bio tamo gde jeste, znam, ali neću reći, zato što to nije ni od kakve važnosti.
Doktor se potom okrenu prema drugom pacijentu i započe rutinski pregled.
***
Probudiše ga bučni koraci medicinske sestre, i privukoše ga njene vitke noge koje su mu prilazile, da nije znao bolje pomislio bi da su savršene... u ruci nosila je nešto nalik na pištolj i blago se smešila. Rešio je da ide do kraja, dozvoliće joj da sa njim radi šta god hoće, štaviše dozvoliće svima da sa njim rade šta god požele, ali i on će sa svima raditi ono što zna da mora da uradi. Prišla je. Prislonila pištolj na njegovo rame i pritisnu obarač. On je uhvati za ruku i pogleda.
Ona se strese i kroz njeno telo prođe nešto nalik struji, nešto zbog čega cela na trenutak zadrhta. Pogledala ga je u oči, kao da je želela da ga upita nešto, ali umesto toga ču doktorovu poruku iz hodnika da stiže i da želi da sve bude spremno, i istrgnuvši ruku nekako, bez otvaranja usta reče njemu nešto, a on je i čuo i razumeo:
- Ubrizgan vam je modul za govor, par dana nećete moći da komunicirate, ali ćete biti sposobni da čujete...
Okrenu se i odšeta, prođe pored doktora koji, jedva primetno očeša ruku o njenu zadnjicu. Čoveka koji nije bio tamo gde jeste ovaj događaj razveseli u velikoj meri, pošto to nije bilo nešto što se očekivalo od poslušnih građana renesansnog doba... Kako god u isto vreme zabrinjavala ga je i činjenica da je sestrin glas bio beživotan kompjuterski generisani glas, koji je bio isti kao i doktorov glas koji mu se upravo obraćao objašnjavajuću mu trenutnu situaciju u kojoj se nalazi, jednakim tonom mrtvim... kada je završio pritisnu neko dugme i čovek koji nije bio tamo oseti veliki umor i osta bez svesti.
***
-Kako se zoveš? Ime tvoje, koje je? Dugo nisam ni sa kim razgovarao, kao da je čitava večnost prošla, a u neku ruku i jeste. Jel imaš ime? Ja nemam, imao sam nekada, ali reci mi ime molim te, želim da razgovaram sa tobom. Da nisi umoran, jel sve u redu? Da li ja pravilno koristim ovu napravu?
Mladić se nije ni pomakao iz pređašnjeg položaja. Ležao je nepomično, piljeći u jednu tačku na zidu, pronalazeći u njoj prividnu zanimaciju u koju je čovek koji nije bio tamo gde jeste trebalo da poveruje. To je česta metoda koju ljudi koriste kada su nesigurni u nekoga koga vide po prvi put u životu ili kada se se stide ili osećaju neosnovanu odbojnost ili strah. Odustao je, pustivši mladića da misli da je uspeo u obmani tako što ga je i pustio da upravo to i uradi. Da li je mladić uopšte želeo to da uradi ili ga jednostavno nije čuo nije bitno pošto je jedina bitna činjenica bila da komunikacija nije uspostavljena. Okrenuo je glavu na stranu i zadremao.
Probudila ga je čudna buka na koju nije bio navikao, buka kompjuterski generisanog glasa koji je jednolično odzvanjao u njegovoj glavi. Otvorio je oči umorno. Pogledao je oko sebe da vidi ko mu se obraća, pošto su svi ljudi imali isti glas. Momak na krevetu do gledao je pravo u njega, očima punim mržnje.
- Ti si kriv za sve. Ti si kriv za moje povrede. Ti si kriv za svačije povrede. Ti si kriv...
- Ja kriv?
- Ti!
- Zašto? Da li ti znaš šta sam ja uopšte skrivio svetu pa me juri? Znaš li?
- Znam. Ti nisi bio tamo gde jesi, to nije po pravilima tako da si itekako kriv...
- Molim te objasni mi šta znači to ne biti tamo gde jesi? Ja to ne razumem.
-...
- Ne znaš? Objasni mi onda zašto me cela populacija goni ako ne zna zbog čega?
-...
- Ne znaš? Zašto me uopšte nazivate tim glupim dugačkim i teško izgovorljivim imenom Čovek koji nije bio tamo gde jeste? Nemaš pojma. Da li znaš zašto nemaš pojma? Zato što si izmanipulisan od strane bogova i njihovih podanika ovde na Zemlji. Pod uticajem propagande koja samo zaglupljuje i direktno utiče na zakržljavanje čitavog organizama.
- Jaa... Paaa... Ti si.. ti si kriv... ja sam... ti... ja sam...
U tom trenutku doktor uđe u prostoriju.
- Ne brini se ne može da te čuje ako pričaš sa mnom, ovaj vid komunikacije funkcioniše samo od pošiljaoca do primaoca informacije, nema razloga za brigu...
Kako da zna ko mu se obratio? Kako da razazna da li momak želi da ga prevari, da li doktor želi da ga prevari, da li momak govori istinu? Rešio je da veruje ljudima pa će to i učiniti. Dakle, momak govori istinu. Kako onda ne čuje šta doktor govori. Sigurno nije ušao u sobu samo da bi tamo stajao.
- Ako govoriš istinu kako onda ne čujem doktora? Kako mogu da čujem doktora? Kako da znam kad pričam sa tobom a kada sa doktorom? Da li doktor zna da ga ne čujem ako mi se obratio?
Momak mu je objasnio kako, i to što je rekao delovalo je prilično jednostavno i što je najbitnije bilo je funkcionalno. Doktor muje postavljao neka pitanja i on je na njih delimično odgovarao. Onda je doktor još nešto obavio na nekoj od mašina i otišao iz prostorije. Tišina.
- Znaš, čitao sam dosta o boji i zvuku, šta ti misliš da li je bio zvuk obojen duginim bojama i iz usta govornika dopirao do ušiju svih ljudi u blizini?
- ja ne mislim, ja znam.
- ozbiljno? Tako sam i mislio. Znao sam da si ti jedini kome sam mogao da postavim ovo pitanje, znao sam da si ti jedini koji nikada nije potpao pod uticaj renesanse, znao sam. Znao sam...
- Moraš mi verovati i raditi tačno ono što ja govorim. To nije niti opasno po tvoj život, niti po život bilo koga tebi bliskog. Treba samo da prestaneš da veruješ.
- Prestanem da... verujem? U koga? U Šta?
- Reći ću ti već kada bude vreme za to. Potrebno je i da prestaneš da uzimaš pilule, ali to tek kada bude vreme koje će tek doći. Do tada živi kao što si i živeo, a ja ću te već pronaći kada to nađem za shodno.
To reče i okrenu se na drugu stranu, sklupča se i sledećeg trenutka bio je negde drugde gde zapravo nije ni bio...
GNEV BOGOVA
Sitna tačka na slici,
Toliko sitna da se ne može videti golim okom.
Ta tačka na vas ne liči,
To jeste vi.
I vi nemate i nikada nećete imati,
Neku važniju ulogu u bilo čemu,
Isto kao i mrav koji vašim životima malo znači,
Ali pojedincu veći broj mrava predstavlja problem.
Tako, ako se zamislite vi nemate neku funkciju postojanja,
A i ako je imate, onda ona samo predstavlja problem nečemu važnijem, Ili samo sporednu stvar na koju niko ne obraća pažnju.
IZMEĐU POTEZA(MEĐUPOTEZ)
-Zdravo. Sedi. Slobodno. Opusti se. Hoćeš nepšto da popiješ? Ne? Dobro. Sedi, sedi.
...hm...
Ti znaš zašto si ovde? Ne? Pa dobro, i nisi mogao, ipak si samo čovek. Sedi, nemoj da stojiš, opusti se, ovde može mnogo lepo da ti bude. Nego da pređemo na stvar. Ovde si sa razlogom. Mnogo brate dole na zemlji uznemiravaš one ljude, mnogo mi se nerviraju. Nemoj, ajde malo ih ostavi na miru...
Reci kako je udobno. Probaj malo ovoga, mnogo dobar napitak, ambrozija je zovete dole... probaj, probaj, izvrsno je zaista... Ne ustručavaj se imamo mi svega u izobilju. Reci da je dobro, reci. Nego, zašto radiš sve to? Čemu? Znam da ni sam nisi potpuno siguran. Zašto ne odustaneš jednostavno? Svima bi nam bilo lakše. Ne bih voleo da ja moram tebe da odustajem. Ne bi mi to bio problem da nisam počeo sa ostalima partiju monopola, pa mi se ne prekida baš partija zbog tebe, smiluj se, pokaži malo poštovanja.
Ti znaš ko sam ja? Mi? Znaš? Pa naravno da barem pretpostavljaš. E pa pošto smo mi to što jesmo, naše udruženje, klub, mi, uveravam te, možemo i tebe i sve ostale na bilo koji način, bilo kako...razumeš? Ma dobar si ti, razumeš ti sve. Daj naspi još malo... ej, čekaj da ti pokažem ovo...vidi. Ajde reci kako je dobro... e a pazi sad... pritisneš ovo dugme i onda, vidi zar nije zabavno?E a onda uradim ovako i desi se...čekaj malo... uradim ovo i onda, evo ga, šta kažeš? Priznaj da ovoga nema na zemlji. Ajde mogu da ti pošaljem primerak ako želiš, samo daj se malo primiri, pusti ljude da žive svoj život, nisi ti mesija, ni ništa slišno, ja znam, pošto sam te stvorio, daj olakšaj nam posao... Ionako su nam bile pune ruke posla u poslednje vreme. Svi ti ratovi, bolesti, mora sve to da se drži u ravnoteži, znaš. Misliš da se to sve samo od sebe sređuje? Misliš? Pa ne može tako, mora uvek neko ovde dobro da zasuče rukave, svaki put kad vi dole napravite neko sranje. I sad si se ti našao da se praviš pametan. Uzmi, naspi još malo... ma uzmi celu flašu i bežii. OK? Ajde sada, lepo, sad ću ja tebe da vratim nazad, a ti malo pripazi na ponašanje. Super, ajde sada, čekaju me na monopolu, mislim da je već došao red na mene. Ajde idi , živi život...
KAO TV FREAKS-I... ILI ODLOMAK IZ ŽIVOTA LJUDI ZA VREME VLADAVINE SVETLA...
Stojim u kuhinji i čekam da se čuje zvuk, znak meni da odreagujem nekako i svojom akcijom da dođem do hrane i ''ping-ping'' začula se mikrotalasna i ja vadim iz nje neko do malopre zamrznuto povrće, bacam u činiju i idem prema sobi. Jedem. Tišina je. U tom trenutku ulazi Eli i viče nešto o nečemu kako će da se prikazuje na tom i tom kanalu za par minuta. Ja iako ne znam o čemu se radi kezim se i oduševljeno palim TV i čekam emisiju. Ma skapirao sam ja o čemu se tu radi, moraju i oni da popune program nečim. Ne mogu se samo reklame gledati po ceo dan... Ponekad pomislim da su reklame glupe, ali se brzo razuverim kad se setim da sam tako kupio frižider, četkicu za zube, onu kockastu loptu kojoj još nisam provali svrhu... ma kada bolje razmislim i ovaj nononi stan sam tako kupio, ili sam ga dobio ili su ga kupili, ne sećam se, znam da je u to vreme bila ona ultra-popularna emisija, onaj talk-show, pa nisam imao vremena da razmišljam o ostalim stvarima. Skočio sam iz fotelje oduševljeno, Eli je samo plakala i nije mogla da priča od sreće. Probudio se iz kome posle nononih 12 godina iz nonone kome, nonone kome u 1538. epizodi. Neverovatno. Zamislite samo, čovek se budi posle 12 god, pa šta će da radi jadnik? Žena mu se preudala i izrađala nonone klince onom šabanu, mislim, ona njega sigurno još uvek voli, nego ga je sigurno ostavila jer je pomislila da nešto sa njim nije u redu pošto mu brada nije rasla 7 god, tj. Nije se obrijao nijedanput od kad je upao u komu, mislim niko ga nije brijao, a on je ležao tamo onako nepokretan 12 god...Čoveče mora da je to neka kompjuterska animacija, čovek tamo spava 12 godina, a ni brada da mu izraste, ni kosa ni ništa brate, čovek je kao pre 12 god kad je pao sa petog sprata one zgrade, ludilo.
Šta? Kraj? Pa ne može sad da bude kraj! Čovek se probudio iz kome ej nonoši bwe! Ej ko će da čeka nedelju dana da vidi šta je bilo sa njim, a tek ona riba, ona crnka što je vozila motor, jel i za to treba da čekam nedelju dana da vidim da li je potrošila napokon svo gorivo, i ona što je trudna 5 godina sa tuđim detetom, ona što je već godinu ipo dana na porođaju? Možda se porodila... EEE da mi je da preskočim nedelju dana da vidim... Ali ne ne, sutra je onaj pandur što traži cigane u šumi da ih pobije sekirom, a oni se sakrili u žbun. Već je sasekao pola šume da ih nađe i sad je na samo 5 km od njih. Uvek sam se pitao šta jedu oni, mislim, razumem za pandura on ima sekiru pa može da ljušti koru sa drveta, ali oni cigani u žbunu... Mislim, oni jedu bobice iz žbuna, ali nema bobica preko cele godine... Ma ti cigani su žilavi, oni možda kopaju tunele i hvataju mrave štapićima... A tu je i onaj psihopata što svake subote priča iste viceve već ne znam koliko godina samo menja goste kojima će te viceve da priča. On je onako, prilično dosadan tip i ne volim da gledam njegovu emisiju, ali čuo sam da mu je opasno opala gledanost i da hoće da ga smene pa bih mogao i to da nastavim da gledam, da vidim kakve će promene da uvodi da se spasi, on je ipak veteran na TV-u...
Ima 7531 stanica (zamislite svaka cifra za 2 manja od prethodne, a nema nigde ni dvojke ni devetke, to se dešava jednom u 35 godina...), a samo 24 časa da se prati program. Ja da se pitam nešto ja bih ukinuo sve stanice i ostavio samo jednu koja bi puštala sve najbolje iz sadašnjih 7531. E teorija je sledeća: u danu ima 86400 sekundi. To je malo manje od 11,5 sekundi po kanalu. Kada bi se uzeli u obzir samo kanali na našem i globalnom jeziku, a njih ima, ja mislim, oko 2000, što znači 43sekunde za svaku stanicu u danu, e to je i dalje malo pa sam zato smislio da puštaju ubrzan program, mislim sve da bude nonono 60 puta brže nego normalno. To niko ne bi mogao da gleda, u početku, ali to bi značilo da bi svaki kanal dobio po 43 minuta vremena u danu što je tačno dovoljno za trajanje prosečne emisije, naravno najgledanije sa tog kanala. Takođe bi mogao da se uradi i profil stanovništva pa da se ustanovi šta bi koje starosno doba i pol želeo da gleda pa da postoji tih par specijalizovanih kanala koji bi emitovali najgledanije emisije za određeni tip dobijen iz gorepomenutog profila... Mislim, zapričao sam se mnogo. Eli je zaspala, daj da je pokrijem i navijem sat, mislim onaj kviz počinje za 3 sata pa ako ja zaspim da nas kao probudi alarm pošto nema reprize tog kviza, a danas će možda po prvi put neko nešto da osvoji...
PRAVA ISTINA
I
A moja se prošlost ugnjetavana
Raspala od smrada i gnoja
Sluza što je prelivao
I što je grizao i pržio
Meso moje i mišiće i krv
Koja je zgrušavana u govna
I moja svest samo lebdi
I celoj ovoj zbrci
Baca zadah smrti
I na belo se čisto kašlje
Bolesnim svojim dahom
Zelenim i žutim
Kojim trne sve živo
Sve drugačije i mrdajuće
II
Sav taj gnoj rominja
U ustima mojim buđavim
Metalnim i raspadajućim
Kako samo boli reč
Kada posle svake zub
Otpadne padajući u nepovrat
Deo mene kida se i pušta
Otrovni gas pritiskom potisnut
Pišti i prska okolo zeleni
I ptica na glavu mi sleće
I ubrzo tu i ostade dok
Ne padne poražena sopstvenom
Radoznalošću i mladošću
Toliko tečke kada ruka
Koja trne i trune plava
Modra i mrtva i kruni se
I sve što sam pokušao
Ne da ne uspeva nego ne nastaje
I ne postoji i nikada
Nije ni postojao ni bilo
I istine nema nijedne osim
Samo jedne i konačne
One koju svi znamo da
Kada smrdljiva tela naša
Nestanu u zaboravu kada
Crvi izjedu oči naše i
I telo naše i mozak da
Onda ništa osim kostiju
Ne ostaje ne ostaje
Tu nikakva duša koja
Putuje negde u nedogled
Jer ona je trula i mrtva
Kao telo naše raspalo i
Bezvredno i crklo
Jer duša nestaje sa
Telom i rečima i pogledom
I nepovratnu nepostojanost
Samo oglodane kosti ostaju
Da svedoče o delima našim
Koja ništa ni ne govore
Ni ne daju ni ne ništa
I nikada neče ni biti
Ništa osim suštog dokaza
O postojanju našem
Ovde nekada ili sada
I uvek i nikad i stalno
I jedino što jeste je
da dokle god ima nečega
živog na kostima to samo smrdi
PRIČA PERSPEKTIVA 2
Ležao je na betonskoj zgradi. Jedna ruka laktom naslonjena na beton na krovu. Žuljalo ga je. Čelom punim znoja, kosom punom vetra, a okom jedinim otvorenim punim jedine istine. Ležao je na travi. Glavom pud neba. Očima punim sunca i kosom punom vetra. BUM. Trava zacrvene, a oči njegove zatvoriše se, i više nikada nisu ugledale svetlost dana. Oko njegovo zatvori se polako, ruka podignuta sa betonskog krova šakom obrisa znojavo čelo a telo u crnom odelu uspravi se i odšeta u senku.
No comments:
Post a Comment