prva knjiga, prvi deo, slike sećanja

Mrtvi iznutra…

Priče o ljudima i sudbini njihovoj kroz prostor i vreme…

Priče o bogovima i heroju, i borbi njihovoj…

Priča o sudbini ljudskoj…

-PRVI DEO-

-SLIKE SEĆANJA-

PRIČA PERSPEKTIVA 1

Ležao je na travi. Glavom put neba. Očima punim sunca i kosom punom vetra. BUM. Trava zacrvene, a oči njegove se zatvoriše, i više nikada nisu ugledale svetlost dana.

LAZINUS

Sedeo sam razmišljajući o grešci boga ili prirode, ime nije ni bitno mogu TO nazvati i jogurt. Pronašao sam grešku, ali onda se setih da sam tražio samo u svojoj glavi...

DAH

Nebo oblak

Oblak kiša

Kiša drvo

Drvo grana

Grana ptica

Ptica nebo

Nebo grom

Grom vatra

Vatra plamen

Plamen devojka

Devojka osmeh

Osmeh sunce

Sunce nebo

Nebo vazduh

Vazduh dah

Dah život...

O LJUDIMA...KRAJ MRAKA

Ranije sve beše tamno. Ljudi živeše složno I štaviše behu zadovoljni tom slogom I zajedništvom koje je postojalo među njima. U tami sve je bilo čisto, bez obmane. Jednom pojavi se svetlost. Svojim zaslepljujućim svetlucanjem odmah privuče pažnju ljudi u blizini. Gledaše ga omađijani I diviše se njegovoj lepoti. Ubrzo cela populacija bila je koncentrisana oko tračka svetlosti koji se pojavio niotkuda. Osmeh je nestao sa lica njihovih, prestali su da se vole, da misle, da rade, stvaraju... Bili su očarani I obuzeti svetlom. Godinama nepomično boraviše okružujući svetlucavu tačku. Stariji su umirali, a njihovo mesto su brzo popunjavali mlađi, da što bliže budu. Najodvažniji, a možda I najluđi među njima, osetivši da ga smrt stiže pohita tračku ne bi li ga uhvatio. Nebeski sjaj ozari mu lice I oseti se živim ponovo. Videvši da je svetlost uhvatljiva najbliži dotrčaše u želji da I oni poseduju malo onoga što je starac imao. Ubrzo su hiljade ljudi razvlačile svetlost I držale ga halapljivo za sebe. Kada svetlost postade dovoljno velika ljudi zaplakaše. Plakali su jer su videli šta se dogodilo za vreme njihove obuzetosti. Zemlja je ogolela I propala, nije bilo hrane..Istinu o svetlosti spoznaše kada su videli da među njima nema mladih... dece više nije bilo, na celoj planeti. I tada, jedan po jedan, jedna po jedna, ljudi počeše da puštaju toliko voljenu svetlost I da se vraćaju životu pre nje. Svetlost je bivala sve manja kako su je ljudi napuštali. Na kraju nestade. Taj kraj bio je novi početak. Svetlost se vraćala svakog dana, ali je gubila bitku, uvek – sve dok nije pobedila I pretvorila ljudski rod u ovo što je sada...

PRIČA O ČOVEKU KOJI NIJE BIO TAMO

U suton mrak izlazi na videlo. Nestaju laži I prevare. Mrak jede sujeverje. Smrt ne beži od mraka. Oštrica se u tami ne presijava već služi svrsi-seče. A čovek je stajao na uglu I pušio. Smrt ga stiže jer nije mogla da se sakrije. Smrt ne bira I ne dvoumi se u tami. Sečivo ga probode I krv poprska trotoar. Krv se u mraku ne vidi... Čovek mrtav pade na zemlju I mrak mu obuze dušu, ali, on nije bio tamo...

SAVRŠENA KOJA JE TOGA BILA SVESNA

Bila je Savršena. I to je znala oduvek, I pre rođenja sopstvenog. Šta je mislila ne znam, pošto je bila savršena, ali sudbina njena mi je poznata, jer se meni nije mogla sakriti. Bila je drugačija. Njoj trud nije bio poznat jer ona nije bila stvorena da se muči, ona je bila to što jeste I to je bila njena propast. Svi oko nje kroz život krčili su šume do uspeha, a ona to nije, jer cilj njen nije postojao zato što svi ciljevi behu ona sama I nije bilo za nju ciljeva drugih za postizanje. Noću se ona nije razlikovala od ostalih, jer savršenstvo je ljudska najveća mana I ona samim tim ne postoji, te se u mraku I ne vidi. Savršena je kao savršeno biće umrla u savršenom životnom dobu predviđenom za umiranje. Savršena je umrla u bolnici, u teškom mentalnom stanju. Pošto je znala odgovore na sva pitanja, mozak joj se nije razvijao. Telo njeno beše idealnih proporcija, neko bi rekao da je izgledala kao boginja. HAHAHAHA – kako vi obični smrtnici znate izgled boginje kada ga samo ja mogu spoznati I dotaći. Telo njeno propalo je jer kao savršeno nije bilo potrebe voditi računa o njemu. To je počelo da joj se dešava u ranoj mladosti. Do dvadesetdruge godine bila je propala I živela vezana do kraja svojih dana... Od toga doba kolege iz odseka za regulisanja života uz svakog od vas smrtnika šalje po najmanje još jedan defekt, manu, nedostatak, kako god da ga nazovete... Smatrajte to poklonom, vaše nedostatke to jest, jer oni vas čine onime što jeste. Da ste svi savršeni, svi bi bili identični. To bi bilo pomalo dosadno, zar ne?

Izveštaj o Savršenoj 27.4.2005.AD

Kreator

O ČOVEKU KOJI NIJE BIO TAMO – ISTORIJA

On je bio kao I svi ostali. Čovek nesvestan suštine. Uostalom, nije ni trebalo da bude svestan. Onda je sreo jednu ženu za koju je smatrao da je lepa. I ona se zaljubila u njega, ali je onda nestala, posle noći provedene pored njega, bez traga. On je tada seo u avion I nije izlazio iz njega. Tražio je nju, ali je nije mogao naći. U početku nije sedao u pravi avion, a kasnije, pošto je prelazio iz jedne u drugu vremensku zonu, izgubio je samog sebe u prostor-vremenu, tako da ni sam nije znao gde se nalazi. Samim tim bio je neuhvatljiv. Ni smrt nije mogla da ga pronađe, tako da su bogovi, pomalo uzdrmani njegovom pojavom, odlučili da na sledećem većanju pronađu rešenje za čoveka koji nije bio tamo. Izabran je najbolji predlog, nije bitno koji, I ljudi su, počeli da jure čoveka koji nije bio tamo, za određenu nagradu...

Od onda, mnogi ljudi svakoga dana su ginuli, I ginuće, jer pogrešni ljudi ubijaju pogrešne ljude, jer koga god da ubiju, nisu ubili onog pravog, zato što on nije bio tamo...

Dolaskom renesanse čovek koji nije bio tamo gde jeste bio je progonjen I zvanično I nezvanično, zato što je bio jedini koji je još uvek verovao u lepotu, ljubav, život... Bio je jedini koji je znao sve istine...

Njega to nije previše pogađalo, pošto mu niko ništa nije mogao, vremenom postajao je sve jači I jači I moćniji I moćniji, tako da mu bogovi više nisu mogli prići. Bio je sam, protiv ljudi I bogova, ali nije mario, zato što njega nije zanimalo I nije mislio o tome. On je mislio samo o ženi njegovog života, sve dok nije spoznao pravu istinu o njoj, I o tome zašto je ona bila sa njim.

Saznao je da nije slučajno ona bila u istom avionu kada su se prvi put sreli, saznao je da je ona sve znala, da je bila Savršena. I posle mnogo napora uspeo je da bude tamo gde jeste, na trenutak samo. Bio je na mestu gde je bila ona, samo što je bilo kasno. Ona je bila stara, debela, luda, izlapela I iznemogla. On na to nije obraćao pažnju, pronašao ju je, ali ona je bila mrtva.

Od onda on se bori za bolji život, za sve ljude. Bori se protiv bogova I ljudi za život. Ne svoj, nego svih ljudi na planeti.

SUŠTINA POSTOJANJA??

Čovekova propast nalazi se u njegovoj jedinoj osobini koja ga izdvaja od životinja

Koliko ima riba u moru? – kada čovek postavi to pitanje, najčešće u ribe ubraja I delfine.

Dalje razmatranje ovoga stvara pogrešne utiske, ali ako ti ne razmisliš o ovome,

I ne dođeš do zaključka koji će biti pogrešan ma koji god on bio nisi čovek nego životinja...

BUĐENJE?

Grom udari, pade grana, priđe vrana. Jede, vari, jede, vari I po zemlji traži stvari. Vrana kljuca, kao čovek, možda zao, al ne mora biti, I suza mora I reke ćeš liti, I onda ćeš shvatiti, zašto kada se zvuk uhvati I primi I poraste, I nadjača I izgubi kraste I splasne I postane blažen, kako samo leči rane, al gle opet evo one vrane, kljuca, kljuca, kljuca, kljuca, zašto niko ne pripuca? Puče puška, ruka muška, ču se vrisak, muk, tišina, pobegoše ptice do daljina, ali vrana još je tu I kljuca, kljuca, kljuca I kopa I traži I prži I klopa I na straži još se drži, I neda nam mira ni trena, jer sa njom je jedna sena, dal je čovek, ili nije, proveriti teško li je? Niko ne sme da se baci, da da žrtvu, da se kazni, I svima je sopstveno meso na kostima važnije od ostalog mesa na kostima, iako ti isti ljudi svoje meso ne jedu, a tuđa mesa I jedu I vole I nikada kraja biti neće, jer, iako je ovo vreme sreće, buđenje mora da usledi.

MISSION

Noć je. Crna senka lagano je proklizela preko zida i uskočila kroz otvoren prozor. Unutra mrak kao i napolju. Mrkli, potpuni. To je dobar znak. U jednoj sobi gorelo je svetlo. Neki čovek radio je za stolom. Ušla je. On je zabezeknuto gledao, ne znajući šta da šta da misli. Prišla mu je. Pogleda ga pravo u oči, i posle određenog vremena i on smognu snage i pogleda nju u iste. Tada se ona nasmeši i polako izađe kroz otvorena vrata i izgubi se u tmini. Čovek ostade skamenjen, zabezeknut, uzavrele krvi i pomućenog razuma. Toga trena došlo je do nestanka oružja masovnog uništenja samo nekolikio trnutaka pre njihovog nastanka i tako je zemljina propast bila sprečena, ili pak odložena...

POSLEDNJI SLOBODAN DAN

Niz potoka pena

Vučijega plena

Pogleda stamenog

Kamenog I čvrstog, kao stena

Ramenom I telom, grudima,

Pojavom celom,

Osećanjem među ljudima,

Tankih nogu meko hoda

Ide

Ne moli se bogu

Očima put poda

I dečiji osmeh iskren

I lisičiji pogled vispren

Teče

Kao voda, kao reka,

Niz potoka pena

Hoda jedna žena

I zna šta je čeka

Za nju nema nade, leka

Prolazi

I ona I sve sa njom

I teče I klizi po stenama

Gorama šumama, poljanama

I dok poslednji put obilazi lug

Vetar je sa njom jedini joj drug.

Ona hoda, gola, čista,

Zna da sutra nije ista,

I on zna

I besne krike vriske bola

Što pušta sad za njom fijuci žudnje

Besa

Ona hoda, klizi teče

Vučijega plena

Kao miris rena

Na suze je vuče

Tuče tuče tuče

Srce

I ona hodi

Po studenoj vodi

On je prati

U njoj se gubi

U kosi joj živoj

U licu nebeskom

Nema ga više u njoj

Besno obara sve – treskom

Uplela je kosu. Ubila je.

Na telu jutarnju rosu. Ubila je.

Hoda, stameno I tužno.

Zna šta se sprema

Na čemu je – više nema

Šta je bilo jeste – šta će biti – hoće

Ali ona više sama biti neće

Nikada više

Na mesečini

Osetiti miris prolećne kiše

Odlazi u nepovrat

Jer za uzvrat

Svi ostali treba da daju,

Iako to još neznaju

I previše laju o svemu

Ali ne o njemu

Ona se samo još u njega uzda

I nada sa suncem se javlja

I sa istim gubi

Ali istina ostaje ista

Zato što je samo jedna

Smrdljiva gadna trula

Modra raspala I bedna

Ali ipak istina

I kao takva samo je jedna.

POČETAK NJEGOVE KOBI

-ILI KAKO JE ČOVEK KOJI NIJE BIO TAMO GDE JESTE POSTAO TO ŠTO JE-

Leteo je preko atlantika avionom. Let se bližio kraju. Oseti mučninu. Pritisnu dugme koje obavesti stjuardesu da je njeno prisustvo potrebno. Ona priđe i ne gledajući ga rutinski upita za problem. On isto tako odgovori. Onda su im se pogledi sreli. Tu je bio kraj. On je osećao isto što i ona, a ona to nije krila. Razmeniše par reči i ona produži dalje.

Noć je. Taksi se zaustavlja ispred hotela. Dvoje zagrljenih ljudi izlazi iz automobila. Ulaze u sobu. Ona besnim pokretom ruke cepa njegovu košulju i baca je na pod. On ju je celu obuhvatio i gušio poljubcima. Zaskoči ga obgrlivši ga nogama. Jednom rukom je pridržavajući, uhvati je za pozadinu i trže kratku suknju koja sa lakoćom puče i zavrljači je. Grizla ga je divljački. Režala je besno, ludo, zadovoljno. Baci je na krevet i poče da skida pantalone. Ona raspusti bujnu kovrdđavu kosu koja se rasprostre po čitavom krevetu. Besno je skočio na nju. Ljubili su se, grizli vrištali, grebli se, voleli... Divljački sex trajao je, i ponavljao se u više navrata. Ležali su spojeni jedno uy drugo, njihova tela ;inila su celinu. Bila je u njegovom naručju i prela kao mačka dok se sve jače leđima i zadnjicom pribijala uz njega tražeći još. On, utonuo u njenu bujnu kosu, nosom ju je mazio po potiljku, jednom rukom, onom na kojoj je ležala, obgrlio je i milovao međunožje, dok je drugom mazio po stomaku. Tako su zaspali.

Jutro. Budi se. Nje nema. Ostavila je poruku. Leti. Otišla je na avion bez pozdrava. Zabio je glavu u jastuk i jecao do sumraka zato što nije znao šta da oseća, šta da misli, šta da radi u životu, bez nje.

Jutro je. Rešio je. Ide da je pronađe. Kako? Ni ime joj ne zna. Zna kompaniju za koju leti. Oni ne pružaju informacije o svojim zaposlenima. Seda u avion. Ona nije tamo. Nije bitno. Kad avion sleti promeniće let. Nije ni u ovom avionu, nema veze, kad sleti preći će u sledeći, i naći će je, sigurno će je naći, neće je nikada zaboraviti, a i kako bi, kad još uvek na sebi nosi njen znoj, u nosu oseća miris njene kose...

Dvadeset godina kasnije čovek je i dalje po avionima, na aerodromima, preseda iz jednog u drugi u nadi da će pronaći ženu, jednu na svetu, jedinu, prelepu, njegovu. I nije se smirio do kraja svojih dana....

Preminuo je u avionu, ali ne i njegova duša, i senka njegova, jer on nije kao ostali, on je postao neđto drugo. Pošto je neprekidno putovao, čovek je dnevno prolazio kroz nekoliko časovnih zona. Ubrzo nije ni podešavao svoj digitalni ručni časovnik na talno vreme... Prolazeći kroz različite vremenske zone, neprekidno, uvek i stalno, on izgubi sebe u prostorvremenu. Lutao je izgubljen tražeći samo jednu stvar. Njegova opsednutost bila je potpuna i neprestana. U časovnim zonama izgubi vreme u kome se nalazi. I sada, polu mrtav, on luta svetom tražeći ženu koju voli, stim što on više nije nigde, jer ma gde bio, nije tamo... I to je njegova sudbina, zauvek...

VETAR – ILI ČOVEK KOJI NIJE BIO TAMO SAM SA SOBOM. JEDNA OD UNUTRAŠNJIH BORBI NJEGOVIH

Vetar je neka sila koja sve ljude vodi nekim već određenim putem. Crno belim putem.

A ko sam ja? Šta sam postigao? Ništa. Želim da budem neko potpun. Da uradim nešto što će meni značiti i ukazivati na moj uspeh. Nešto što nikome do sada nije pošlo za rukom. Želim da prestignem vetar! Da budem brži od njega, da sam uvek korak ispred.

Koliko meni treba znanja da trijumfijem? Šta je potrebno? Treba da prolazim kroz zemlju I upijam informacije, da cirkullišem neviđenom brzinom, da predvidim svaki njegov potez, da budem uvek tu, prisutan da posmatram. Počeću da trčim. Znam da nisam brži, ali, čovek mora negde početi. I iz bezizlaznih situacija pronalažen je tajni prolaz. Čovek je čovek zato što krči put obrastao trnjem I prolazi kroz njega, I što je trnje gušće čovek sve jače seče I udara palicom I na kraju možda uspe, a možda se nikada ne izvuče iz trnja, ali zna da je dao sve od sebe, maksimum mogućnosti I mora da bude zadovoljan sobom. Ja to nisam. Ja osećam da još nisam ni zagrebao površinu svoje sudbine. Još uvek nisam počeo, a već smišjam kombinacije kraja. Želim, da nečujno I neprimetno cirkulišem, da osvajam neosvojivo da postižem nedostižno, da kuda prođem ostane osećanje čistog blaženstva I sreće.

Ja sve to želim, ali najviše od svega želim da budem shvaćen. Previše stvari I pregršt informacija čuvam za sebe, niko ništa ne shvata ozbiljno. Svi se prepuštaju vetru da ih vodi kroz život., da im stvara I rešava sve probleme, da protraće život. Ne želim da znam šta će biti sutra, ne želim da prestignem vetar! Želim da trčim u suprotnom smeru, da sam kontrolišem život, da se borim I da ne dozvolim da me vetar sputa. Suprotstaviću mu se iako to možda nije ispravno, ali za mene sigurno ne može da bude ispravno ono što drugi misle da jeste, što je ustvari zabluda I što je neki zadovoljavajući odgovor ili solucija koja je daleko od savršenog, to je samo opredeljenje za rešenje koje pruža sigurnost, I daje nadu za mirnu I ugodnu budućnost. Ono što ljudima fali je odlučnost I čvrstina u suprotstavljanju. Svejedno je na kraju. Ja sam, iako okružen raznim ljudima ustvari sam, sam u svojoj borbi sa vetrom koja je možda uzaludna, uzaludna zato što je unapred izgubljena, ali ću nastaviti da se borim, da svu svoju energiju uperim u problem u cilju rešavanja nerešivog.

Veoma sam odlučan u ovome, ali mi nikako iz glave ne izlazi misao da možda ovo nije moja borba već život predviđen meni. I možda me samo vetar nosi nekim zalutalim putem koji je skrenuo na pogrešnu stranu I oduvao me u ovu borbu protiv svega, jer ja osećam I vidim sve nepravde I sve nelogičnosti, ali malo njih sam u stanju da ispravim I to me jede iznutra. Osećam se kao neko kome je sve dozvoljeno da sazna, ali zatvoren I postaje mučenik saznanja I nemogućnosti da pobegne. Želim da se oduprem. I ne da želim nego I hoću.

MRTAV-> ON NIJE TAMO

Živ sahranjen, u tuđem telu, zauvek zaboravljen, nose me u kapelu. Ne želim... Ja imam još da kažem, ne osećam se celim, ne mogu da slažem.Nisam spreman još, nisam bio loš, ja nisam on, on nije bio tamo, slušate me samo, nisam mrtav, znam da čujete moje jauke pizda vam materina. Ja sam drugi čoveek! Ne mogu da dišem, vazduha mi treba, tako je mračno unutra, zašto sam slobode lišen? Alo! Alo bre majmuni. Totalni je mrak, nema skrivanja. NE MOGU DA SE POMERIM, A SMRT DOLAZI! Nose me negde. U raku verovatno, NEVEROVATNO! ON NIJE BIO TAMO! ON NIJE BIO TAMO! JA NISAM ON! AAAAA!

I čujem da me zakopavaju, već me zaboravljaju. Sutra niko ništa znati o meni neće, a posledice njegovog postojanja biće još veće i veće, i ništa niste postigli, jer on ni sutra neće odustati, ni po svetlu ni po mraku, njega smrt ne može uhvatiti.

PIZDA VAM MATERINA,

PIZDA VAM MATERINA,

PIZDA VAM MATERINAAAAAA!!!!!!

RENESANSA PROLOG

Slušao sam priče o boji. To vam je, nećete verovati, to je kao nešto između crnog i belog, a nije sivo. To su crvena, plava, žuta, zelena, ljubičasta... Boja je postojala ranije, pre renesanse, ukinuta je zato što uništava nacije. Zanimljivo je i sledeće, ovo sigurno niste znali, da određene životinje još uvek vide u boji, i da čuju zvuk, čak i proizvode isti... Boja je bilo bezbroj, ni sam ne znam koliko, ali čitao sam o njima u knjigama i naučio sam gomilu naziva, prelepih, tirkizna, sedefasta, lila, zelena... zvuk i boja mora da su bili povezani. Koliko sam uspeo da protumačim priče staraca, zvuk i boja nemaju veze, ali im ne verujem. Kažu oni, zvuk se ne vidi, pričaju o nekakvim glasnim žicama...Alarm! Vreme je za pilule...aaahh... već se mnogo bolje osećamo, zar ne drugarice i drugovi... gde sam ono stao? Da! Boja! Kao što vam je poznato, svet u kome danas živimo ne bi bio ovo što jeste, da nije došlo do revolucije, koja je veštački, koristeći napredne tehnologije kojima je ljudski rod tada raspolagao, rekonstruisala vreme pre svetla. To je bilo najproduktivnije doba čovečanstva. Pošto svetlo nismo mogli da isključimo, ili ukinemo, kako god, genetski nam je onemogućeno da vidimo u boji, što je dovoljno verna simulacija tame, plodne, divne... U mraku ljudima je bio potreban glas radi komunikacije. Pošto smo tehnički uznapredovali odlučeno je da glas samo narušava idealnu simulaciju blaženstva u kojoj smo, tako da je i on onemogućen... vreme je isteklo. Ne zaboravite, čitajte o ideologiji renesanse. Do sledećeg kontakta odjava..

KISHA... ILI ODLOMAK IZ ŽIVOTA LJUDI

Tik-tak, tik-tak...ma nema više svrhe...

Kišne kapi sporo su tapkale u jednostavnom ritmu u baricu smeštenu tik do džonkine sobice.Tip-tap...tip-tap... zvuk koji u početku ne opažamo, koji apsolutno nema nikakve veze sa onim čime se bavimo, ne utiče ni na koji način na kvalitet rada ili uopšte na stvaralačko raspoloženje, kasnije smo ga svesni i uviđamo da pored onoga što nas trenutno ispunjava postoji još nešto prisutno u našoj podsvesti, nešto što je tu hteli mi ili ne i samim tim zaokuplja deo pažnje i tako ometa, ali i dalje nije ništa vredno pažnje, jednostavno je prisutno kao neki zvuk spoljašnje sredine. Džonkino raspoloženje bilo je kao i vreme koje ga je okružavalo, maglovito, hladno i dosadno. Zatvoren u svojoj sobici koja nije bila veća od nekog američkog plakara za garderobu sedeo je mirno razmišljajući o želji da izađe napolje. Nije mogao. Ne da on nije želeo, već mu trenutna situacija nije dozvoljavala, nije video mogućnost ni priliku da zakorači kroz teška vrata njegovog skromnog doma. Ta želja koja ga je morila jela ga je iznutra sve više i više, i ne samo to, kapi kiše bivali su sve jasniji i njihovo prisustvo nadražavalo ga je. Inače te kapi svakome posle određenog vremena počnu da smetaju. Jednostavno ta monotonost vremenom postaje primetna, naročito ako si sam i nemaš kome da se obratiš. Vreme je grozno pogled kroz džonkin prozor nije ni postajao zbog magle koja je suvereno vladala okolinom, ništa se nije videlo i samo su kišne kapi curile od vrha do dna stakla prividno iscrtavajući rešetke na orošenoj podlozi. Mora napolje, ne može više ovako sam. Ustao je iz fotelje koja se već odavno izlizala i na sve strane počela da razbacuje istrošeni sunđer. Iako pun želje nekako bezvoljno ustaje iz fotelje i prilazi vratima. Vrata kao da nisu pripadala ovoj sobi. Imala su bezbroj reza, katanaca, ključaonica i jednu špijunku. Džonka nije primećivao kvaku. Mora da je i ona tu negde, ali se od ostalih predmeta prisutnih nije davala primetiti. Prišavši Džonka je prividno bivao sve sitniji...ili su se to vrata povećavala...ne znam... Svejedno nije da nije imao želju, ali jednostavno nije video kvaku... vratio se u fotelju koja kao da ga se uželela... A vreme je baš odvratno i nekako i pored sve te magle koja se sivila ili čak sedefasto belila sve je bilo nekako čađavo i crno, mračno, a kiša je neumorno rominjala i nije se moglo reći da je padala jednostavno uvek je bila tu negde prisutna i bilo je dovoljno da upotpunjava agoničnu atmosferu. Soba je inače veoma neispunjena, može se čak reći da je čak prazna. Tu je bila džonkina fotelja, jedan kolor televizor, i jedan kredenac koji je više čuvao paučinu nego neke zalihe hrane, a i kako bi kada je zatvoren toliko dugo. Sedeo je nepomično u fotelji i naizgled nešto razmišljao, a kapi kiše i dalje neumorno su tapkale u baricu...tip-tap...tip-tap...Ma ni to više nema svrhe oguglao je i na to... Inače Džonka ni pre kiše nije mnogo izlazio napolje, nije imao priliku, tada ga je mučio zidni sat koji je kucao i proizvodio veoma sličan zvuk kao i ova prokleta kiša...i taman kada je uspeo da savlada samog sebe da ustane i krene napred bio je čuo zvuk kapljica kiše i slika slobode koju je imao na trenutak priliku da vidi kroz svoje sitno prozorsko okno bila je nestala, tada je došla magla...vremenom je on bio oguglao na kazaljke sata, jer vreme više nije bilo bitno, pre nego što je on bio vreme nije bilo, za vreme postojanja vremena u njegovoj svesti nije bilo vreme za njega, a sada je vreme prošlo i ostala je samo kiša koja je davala ritam i značenje njegovom postojanju. Kiša mu je šaputala da još ima nade, da još ivek ima nečega iza magle, ali da li će izdržati... Ali nije kiša više problem, problem je što više nije problem...Ona ista kiša koja mu godinama nije dala mira koja je tapkala kad god je on želeo nešto da pokuša da uradi i time ga još u startu odvraćala od toga, kiša koja mu nije davala trenutka sreće, trenutka samoće koja je uvek bila tu pored njega, čiji je zvuk slušao i svaki ton pamtio i punio ga srdžbom i željom za beg, sada je nestala. Kiša mu više nije smetala. Počeo je da se klati gore-dole u ritmu i tako nastavio sa nekim bezciljnim pogledom svoje putovanje u nedogled...jer vreme je odavno prestalo da postoji...

DEVOJKA KOJU JE PROGUTAO MRAK

Blagi zraci sunca milovali su je po kosi,

I nežne crte lica I oči nalik jutarnjoj rosi.

Blaženstvo I sreća izbijali su joj iz gipkog tela,

Bila je lepota sama I plenila ljubavlju cela.

Ali jedne noći, jednog trena kobnog,

Ostala je sama, I u tmini naletela na zlobnog,

Manijaka, nepoznatog I zatamnjenog lika,

I nikada nije saznata njegova prava slika.

Od te noći I od toga trena,

Promenjena je iz korena sudbina njena,

Jer više ne beše ono što je bila,

Kao da je obuzela nepoznata sila.

Nikad ona više nije napustila svoj kraj

I iz očiju joj ne sjaše onaj znani sjaj.

RAĐANJE NADE

Mesečev sjaj,

Obasjava Gaj,

Ali samo znaj,

Da to nije raj,

Jer ne svetli mesec tamo,

Već ga sunce obasjava samo.

Ležim ispod noći,

U podmukloj senci svetla,

Pravim putem neću poći,

Jer ujutru čujem petla,

Čujem život, vidim zoru,

Vidim svetlo, noćnu moru.

Spasenje I otkrovenje,

Smrt za novo pokolenje.

Vidim sreću, vidim radost,

Al ne vidim novu mladost.

Svetlost daje mnoge sreće,

Za njome se čovek kreće,

Svetlost nama skriva put,

Otkrivajući mnoge druge,

Ja ne krijem, ja sam ljut,

I prepun žalosti I tuge.

Neće uvek biti tako,

Pobediti svetlo nije lako,

Jer kada ga bude, njega biti neće,

Jer će biti preče sreće.

Ljudi biće opet siti,

Neće niko suze liti,

Vratiće se staro stanje,

I ceniti svako znanje.

O SAVRŠENOJ part 2

Mračna bolnička soba. Prizemlje. Zelena posteljina, do pola u zeleno okrečena soba. Grozan bolnički smrad. Prozor, jedan, okrečen u belo, da sakrije unutrašnjost ili zaštiti od spoljašnjosti.

Jedna vezana žena. Povezi na rukama, nogama i ustima. Ogavnog izgleda. Smrdi. Salo se preliva preko kreveta i kaiševi kojima je vezana usecaju i gube se u njoj samoj. Luda je. Bar su tako specijalisti zaključili. Zrak sunca pada na njeno, neobično, rekli bi pojedini, božanski lepo lice. Ona pokušava da se skloni sa sunca zato što zna istinu o njemu. Jedino ona zna pravu istinu. Ona zna sve istine. Njene oči, upale, krupne, predivne i besne, lude, lude što je niko ne shvata i ne pokušava ni da je shvati. Ona je bila jedna jedina, i zbog toga je trebalo čuvati i paziti uvek i stalno. Ulazi medicinska sestra. Kači je na neke igle i odlazi. Sestra je gleda kao što maloumnik gleda na nekoga za koga misli da je ispod njega, s tim što niti sestra maloumna, niti je žena u krevetu iznad sestre. Žena u krevetu ne može se porediti ni sa kim, pa ni sa ovom sestrom koja ni ne shvata da obavlja jednu od najodgovornijih dužnosti na planeti. Odlazi. Sunce nestaje, polako, ali sigurno, i ženino zategnuto i namršteno lice se postepeno opušta, a oči joj dobiše nebeski sjaj. Svake noći ona se nada da će ljudi videti njenu istinu, pravu istinu. Samo što noću kada se istina vidi, oko nje nema nikoga. To je još više dovodi do ludila. S tim što ona niti je luda, niti može biti luda, pošto se to na nju ne odnosi, ona je samo jedna, van svih klasifikacija.

PAUZA U SVEMU SLEDI MALO POEZIJE I PROZE BOGA LAZINUSA LIČNO POŠTO ON IPAK PORED MENE PIŠE OVU KNJIGU. EVO MALO ONOGA ŠTO JE ON ŽELEO DA PODELI SA VAMA O VAMA.