III DEO
-LJUBAV KOJU SAM PRONAŠAO U POGLEDU ISTINE-
-30-
U jednoj državnoj bolnici, između svih ostalih ljudi gurala se jedna majka sa detetom tražeći mesto da sedne. Nije bilo slobodnih stolica u čekaonici. Štaviše jedva da je bilo mesta za njih da stoje. Bilo je veoma toplo. Isparenja osećala su se i dečkić zapuši nos slobodnom rukom, onom kojom se nije držao za majku. Majka ga pogleda i tužnim, umornim licem napravi jedan jedva primetan, sažaljiv osmeh. Onda obrisa rukom suze koje su počele da se javljaju na bledom, koščatom, Isušenom licu i prividno vrati se u neko normalno stanje. Čekaonica se sporo praznila, ali iako je došla posle većine prisutnih, medicinska sestra prozva ime njenog sina i ona sa detetom u naručju poče da se probija kroz gužvu. Probivši se uđe u sporedni hodnik za sestrom koja je odvede do lekara kod koga je dečak imao zakazan pregled. Lekar je bio jedan čovek sede, guste brade, kratke kose i kockaste glave. Imao je čvrste mišiće lica, naročito oko očiju i koža koja ih je prekrivala kao da je bila skroz glatka, kao da je sijala, kao da nije imala pore. Imao je krupne oči koje su imale veoma tužan pogled, kao da su neprestano jecale od nekog konstantnog bola. Videvši dete koje ulazi za ženom njegovo lice napravi mučki, bolan izraz i odjednom neki iskreni, veseli osmeh ozari ga. Nijedno dete nikada nije trebalo da primeti njegovu patnju. Pozdravio se sa ženom, uze dečaka u naručje, poljubi ga, napravi nekoliko šala i odvede ga u dugi kraj ordinacije da se igra sa nekim igračkama koje su tamo stajale. Dečak mu tada šapnu na uvo nešto i doktor se udari šakom po čelu gestikulirajući da je potpuno zaboravio i uze sa najviše police zamak od kockica koji je dečak sam izgradio. Predade mu zamak svečano, sede pored njega na ne više od jednog minuta, nešto zajedno opraviše na zamku, a onda ustade i vrati se ženi koja je sve ovo posmatrala sa tako iskrenim osmehom, ali očima punim suza. Doktor pronađe dečakove papire među gomilom ostalih papira i udubi se u njih. Ponovo su njegove sive oči dobile tužan, bolan izgled, mrtvački. Pokazao je ženi rezultate poslednjih analiza. Nije bilo nade. Žena je imala dve opcije. Da ga ostavi u bolnici da bude na lekovima do kraja, i možda proživi par meseci duže, ili da ga odvede kući i više se ne vraća na ovo grozno mesto gde su se rođeni i umrli smenjivali kao na prokletoj pokretnoj traci. Doktor je upozorio da kontroliše emocije u detetovom prisustvu. Onda oslovi dečaka i reče mu da će se on i majka mu ubrzo vratiti i da ostane tu sa medicinskom sestrom. Dečak poslušno klimnu glavom i nastavi sa igrom. Njih dvoje izađoše napolje i žena se momentalno baci u doktorovo naručje jecajući. Suzila mu je po ramenu i gušila bolan krik pribivši usta u njega. Doktor je bio prav, snažan i činio se viši nego što je ikada bio. Njegove tužne oči gledale su u neku neodređenu prazninu. Držao je čvrsto i govorio reči kojima nije pokušavao da je uteši, već ih je govorio zato što je znao da je to bilo potrebno izreći. Malaksala žena obesi se o njega, a on nastavi da je hrabri i da joj govori kako njena tuga mora biti potisnuta, kako dečak nikada ne sme primetiti znake slabosti sa njene strane. Govorio je kako ona mora učiniti sve što može da njemu ovih presotalih par meseci učini što lepšim. Ne zbog njega, već zbog sebe i sećanja koje će ostati za njim. Bila je neutešna. Govorio je kako ga je zavoleo kao sina i kako će ga što češće posvećivati, govorio je kako treba da da otkaz na poslu i kako će je on izdržavati i pomagati koliko god to može. Ona je samo jecala na njegovom ramenu ne mogavši da progovori. Ubrzo se smirila. Vratili su se natrag kod dečaka, doktor napravi još nekoliko lepih šala i izmami osmehe svih prisutnih. Majka se zahvali doktoru i zajedno sa dečakom izađe iz ordinacije, iz bolnice, poslednji put. Kako su se vrata ordinacije zatvarala doktorovo lice ponovo je postajalo sivo, bezlično, mrtvo, a opet toliko tužno, puno bola i tuđe patnje koju je primao na sebe. Sedeo je tako nekoliko minuta sam, a onda na vrata pokuca sestra, lice mu se ponovo namršti, ušmrka suze natrag, duboko u sebe, nape se, namrgodi i nasmeja. Primao je još jednog pacijenta kome može samo da produži mučenje na Zemlji.
-31-
Iskoračivši iz zgrade bolnice našla se sama sa detetom u džungli koja joj nije bila prijatelj niti je želela učiniti jednim, zakoračivši u potpuno novo, tuđe okruženje.
Pogledala je u sina koji je izgledao potpuno zdrav a iznutra je trulio svakom sekundom sve više. Shvativši da mu ne sme odati tugu i bol koji je vrištao u njoj uhvati ga za ruku i povede do automobila na parkingu. Dečak nije bio glup, niti je više bio dovoljno mlad da ne svata zbog čega je dovođen svake nedelje u bolnicu. Danas je mislio da se oprostio sa doktorom zato što je izlečen, ali su ga majčin pogled i hladna ruka koja ga je jako stiskala činili uznemirenim. Znao je da nešto nije u redu. Ušli su u kola. Seo je na zadnje sedište. Majka nije mogla da upali automobil. Posle nekoliko pokušaja udari sa obe ruke po volanu. Sin je upita zašto to radi.
Zato što je mama uznemirena.
Zašto?
Tužna sam sine.
Zašto?
Nadala sam se nečemu i verovala da mogu da uspem, ali baš kada je trebalo da pobedim, izgubila sam. Pobeda je bila nemoguća. Izgubila sam nešto veoma vredno. Zbog toga sam tužna, ali nije bitno, ti to ne treba da znaš. Evo. Uspela sam da ga upalim. Idemo sada kući.
To izreče i pokrenu automobil, dok se jedna krupna suza slivala niz obraz. Dečak je tada pitao da li će on umreti i istovremeno se majka skamenila. Automobil je nastavio da se kreće sve dok se nije zaustavio udarivši u banderu. Ostala je da sedi na sedištu. Nepomično. Dečak izađe iz kola i otvori majčina vrata. Vukao je za ruku pokušavajući da je dozove. Nije se odazivala. Čuo se zvuk sirene hitne pomoći i shvativši da dolaze ka njemu uplaši se jer u trenutku pomisli da je on kriv za nešto u vezi majke i sakri se iza nekog parkiranog automobila. Hitna pomoć je stigla, unela ženu nosilima u ambulantna kola i odjurila nazad ka bolnici koju je malopre napustila.
Dečak je ostao sam. Strah koji ga je ispunjavao nadjačavao je tugu za majkom. Njegovo sitno telo drhtalo je. Parking je bio pust. Sunce je peklo. Bio je gladan. Mamu su odveli doktori. Ljubav je veoma neprijatno osećanje. Najjače se oseća kada je osoba koju voliš nedostupna. Tada se ljubav javlja kao bol koji kida srce. Kao pritisak unutar lobanje koji ne jenjava. Suze teku nekontrolisano. Hladnoća se javlja i usamljenost izlazi na videlo. Noć se spuštala na divlje ulice. Zakoračio je sam u nepoznato, ne znajući kuda da ide. Hodao je sporo i nesigurno. Majčino lice nije mu izbijalo iz glave. Tuga i bol koju je osećao ponovo, i još uvek prisutni strah davali su mu snagu da ide napred. Gladan je. Ulično osvetljenje već odavno pruža jedini izvor svetlosti na pustom putu kojim je izgubljeno koračao. Ponestaje mu snage. Nije pio lekove ceo dan. Bolest mu se širila telom i ubajala sav život na koji je nailazila. Osetio je jak bol u grudima i pao, zgrčen, na asfalt. Kiša je padala na beživotno telo. Automobil se zaustavio. Jedna senka podigla je dečaka i unela ga u vozilo.
Dete je ležalo na zadnjem sedištu skroz mokro sa glavom položenom na mojim butinama. Fjodor je vozio.
Diše.
Dobro je. Mora da se izgubio. Proveri mu puls.
U redu je.
Mislim da je bolje da ga prebacimo do bolnice, tebe ću posle ostaviti kući.
Fjodor je zaista dobar čovek. I razume se u dosta toga.
Da. I ja to mislim. Nema nikakvih spoljašnjih povreda. Mora da se onesvestio. Možda je teže bolestan?
Moguće, moguće. Nego, reci mi, zašto si tako napet?
Šta da mu kažem? Zašto me to pita? Već je previše tišine bilo od njegovog pitanja. Bolje da to prećutim. Dečak se pomerio.
Dečak se pomerio!
Jel' budan? Prormaj ga malo!
Miloš posluša Fjodora i nespretno prodrma dečaka koji je polako otvarao oči.
Daj mu malo ovoga, možda je žedan... Da li si dobro?
Drhti.
Kako se zoveš mali?
Uplašen je, pusti ga...
Mali, našli smo te onesvešćenog na autoputu. Odvešćemo te u bolnicu...
U tom trenutku dečak se trže iz Miloševog naručja i pribi se uz vrata auta. Vrištao je.
-34-
...tik...tik...tik...
22.feb.ut. ustao sam ranije nego obično. Posekao sam se dok sam se brijao, gledao sam vremensku prognozu i rekli su da će vreme biti veoma prijatno za ovo doba godine. U autobusu je gužva. Sva sreća pa sam našao mesto da sednem. Smrdi. Pišem kako ne bih morao da gledam u ljude oko sebe. Onda osetim potrebu da i ustupim mesto, mislim, kada ih pogledam. Oni nisu ništa bolji od mene, ne želim da ih pustim. Neka smrde na nekom drugom mestu. Približavam se stanici gde svi izlaze. Barem većina. Valjda je tu negde neka fabrika ili slično nešto. Dan je prijatan. Fino se osećam danas. Biće mi još bolje kada svi ovi glupani izađu. He he baš su glupani. I smrde. Xe xe xe. Evo je stanica. Svi glupani izlaze napolje. Opet je samo ona ušla. Prošle su dve godine. Pored mene je slobodno mesto. Ako ustanem pomisliće da je izbegavam. Ona me ni ne poznaje, neće ništa pomisliti, neće me ni primetiti. Seda preko puta mene. Dodirnula me je nogama dok se nameštala da sedne. Ne smem da dignem pogled. Moram da nastavim nešto da pišem, ili možda da se pravim kao da nešto čitam odavde.‚Reći ću joj. Ne. Moram još da čekam, potrbno joj je vreme. Evo je moja stanica. Treba da ustanem. Nesmem. Smem, kako ne smem. Ustaću, neću je ni pogledati, i izaći ću napolje.
Izvinite što vas prekidam u pisanju, ali da ne znate možda koliko je sati?
To je ona mene pitala je mene na. Stani. Odgovori!
Hvala. Izvinite što sam vas prekinula.
Budalo. Budalo. Ja sam budala. Ne mogu da sklopim normalnu rečenicu. To je istina. Umesto da učinim nešto ja nastavljam da buljim u ovu svesku. Isti sam kao i ostali glupani. Gori sam od njih. Stanica! Propustio sam stanicu! Nema veze izaći ću na sledećoj, prijaće mi šetnja. Ionako pričam koješta! Baš sam to lepo bio sročio. Koješta. Da li je ta reč još uvek u upotrebi? Budala! Nisam ni mogao ništa bolje da smislim kada me je pogledala onako.
Šta pišeš to?
A? Mene pitaš?
Aha. Nema nikoga u autobusu osim tebe.
To je, to su gluposti neke, kao dnevnik.
Jel mogu da pogledam?
Ima nekih veoma ličnih stvari, mislim da je bolje da ne.
Razumem... nema veze. Ja sam Lana.
Miloš.
Pa, Miloše, gde ideš?
Ja? Nigde. Malo se vozikam okolo. Nemam neka pametnija posla.
Baš čudno! Ni ja ne idem nigde! Možemo zajedno da ne idemo. Osim ako ne ideš da bi bio sam?
Ne, ne, savršeno mi odgovara da ne idem nigde sa tobom to je baš osvežavajuće.
Pa dobro... pretpostavljam da će nam biti zabavno.
Ja tebe poznajem.
Odakle ti sad to odjednom? Mislim da bih znala da te poznajem. Pogrešio si.
Ne, ja sam dov...
Čekaj! Znam! Viđala sam te i ranije u autobusu. Ti se svako jutro voziš ovim autobusom zar ne? Samo što izlaziš kod mosta?
Da. Primetila si me?
Da, naravno. Smešan si mi. Stalno buljiš u pod i imaš neku facu kao da svi oko tebe smrde.
Da. Ne volim gužve.
Ni ja. Baš su glupe. Nikad mi nije bilo jasno zbog čega toliko ljudi smrdi rano ujutru. Kada se vraćaju sa posla razumem, verovatno rade neki naporan posao ili se jednostavno mnogo znoje, ili se malo znoje ali se brzo usmrde, ili...
Pričala je kao anđeo. Oči su joj pri svakoj izgovorenoj rečenici imale tako topao i iskren, a opet, u isto vreme i bolan pogled. Pričala je sa takvom lakoćom. Tako lepo. Tako, ako mogu na taj način da se izrazim, normalno. Uvek sam mislio da ako ikada u nekom drugom univerzumu budem razgovarao sa njom, da će to biti razgovor koji bih pripremao godinama, da bi to bile neke natprirodne teme koje nisu dostojne običnih smrtnika, da bih ja morao da postavljam pitanja, da bi ona na pitanja odgovarala i da bi...
samozadovoljnim prizemnim umnim količnicima i zajedljivim pogledima, zar ne?
Molim? Izvini, nešto sam se zamislio...
Ti si baš čudan tip, jel ti rekao to neko ranije?
Ne direktno, ali su mi stavljali do znanja činjenicu da nisam poželjan, ili da za ljude kao što sam ja nema mesta u njihovom okruženju.
To je grozno. Očigledno si se kretao u pogrešnim krugovima. Znaš da ja nisam mislila na taj način čudan?
Naravno, opraštam ti.
He he he. Hvala. Nego reci mi koju muziku slušaš? Čime se baviš? Koji ti je omiljeni film? Gde bi radije prenoćio: u pustinji ili u šumi? Šta misliš o politici...
Smiri se, ovo nije bolnica, vidiš, to je moj stan. Samo stan, nema doktora. Pogledaj okolo. I nije baš neki stan, ali mi je dovoljno. Sedi. Kaoko se zoveš?
Ne pomaže mi baš sa svim tim ćutanjem. Šta je sada reba da pričam sa njim? Trebalo je da ga ostavim kod onog Fjodora u kolima da ga ostavi kod bolnice. Svako mora jednog trenutka tamo da ode. Nije se tek tako onesvestio na sred ulice. Verovatno je gladan. Nemam ništa da mu dam.
Jel si gladan? Nemam hrane ovde, ali možemo da siđemo dole na pljeskavice. Hoćeš? Idemo.
(proba)
-Nisam gladan.
-Nisi gladan? Ne verujem ti. Nisi ništa jeo od sinoć.
-ne volim pljeskavice.
-pa šta voliš onda?
-ne volim pljeskavice.
-pa šta voliš onda?
-pa volim… volim… ne volim pljeskavice.
-dobro. A jel voliš kokice?
-ne. kokice ti zapadnu za zube I ne možeš da ih izvadiš.
-u pravu si. Ni ja ih baš ne volim baš mnogo.
-jel možemo u bolnicu?
-šta ćeš u bolnici? Njihova hrana je grozna.
-tamo mama ruča. Hoću tamo.
-mama ti je tamo jeli? Tamo radi?
-…
-pa rekao si da je tamo mama, šta je sada, zašto ćutiš?
-…
-nije bitno. Nećeš da mi pričaš o mami. U redu baš me briga.
-volim da jedem ručak. Napravi ručak.
-ručak? Pa, ovaj, ja dugo nisam kuvao ručak. Znaš meni je zabranjeno da kuvam ručak, jer ako ga budem kuvao doći će veliki zli ljudi u belim mantilima I odneti me I vezati za krevet.
-to nisu zli ljudi, to su doktori. Oni ne vezuju za krevet. Oni ti da ju da slažeš kockice.
-Molim? Ma nisu to isti doktori. Ne znaš.
-pa ja sam stalno išao u bolnicu I doktor mi uvek da da se igram. Napravio sam zamak. Znaš kako je dobar? Ima I vitezove I gusare, a u tornju je dart vejder I ima crveni svetleći mač, ali su mi se potrošile baterije pa ne može da svetli. I doktor stalno slaže sa mnom.
-pa to je taj doktor, I on ti daje da se igraš zato što tvoja mama tamo pravi ručak.
-pa ne pravi moja mama ručak tamo ble, ona mene tamo vodi kod doktora da gradim dvorac.
(proba)
-Hajde, ja sam gladan, hajde samnom.
-neću.
-Ustani.
-neću pljeskavice.
-Dobro ostani tu, ali ću morati da te zaključam.
-hoću palačinke.
-šalačinke?
-Dobro. Idemo na palačinke. Ajde idemo stepenicama lift ne radi. Novčanik mi je ostao na stolu. Sačekaj tu malo, odmah se vraćam, zaaboravio sam novčanik unutra.
Ne sećam se kada sam poslednji put ovoliko govorio. Baš je dobar mali. Gde je novčanik? Na stolu, na stolu. Ako je gladan, neka kaže, ako mu se bilo šta radi neka kaže. Šta uopšte da radim sa njim? Nahraniću ga i idemo u policiju.Sigurno su roditelji prijavili da ga nema. Još će da me optuže za kidnapovanje. Samo mi to fali. Hrana pa policija. Šta?! Opet se onesvestionijemudobropomoćzovivičizovi!!!
UPOMOĆ! HITNU POMOĆ! NIJE MU DOBRO! HITNU POMOĆ!
Diše! Nije mrtav. Hladan je i bled. Diše, ima puls.
UPOMOOOĆ! UPOMOĆ! HITNU POMOĆ!
Dolaze, zvala sam ih, dolaze za tri minuta!, reče neka žena iz prodavnice pored.
Mali je ozbiljno bolestan. Aha evo je hitna. Čujem ih.
Šta se dogodilo?
OTIŠAO SAM GORE PO NOVČANIK, LEŽAO JE, ONESVESTIO SE, SAMO SAM OTIŠAO PO NOVČANIK KAD SAM SE VRATIO ON JE SAMO PO NOVČANIK...
Omaknite se. Molim vas.
Dobro, evo. Jel mogu sa vama da pođem?
Vi ste mu rod?
NNNE ja sam ja sam sam as njim sam.
U redu upadajte.
Jel ozbiljno?
Ne možemo odmah da vam kažemo, ali stanje mu je stabilno, izgleda da se samo onesvestio.
Dobro je...
XxX
Mali je umirao. Tako mi je doktor rekao. Šteta. Nisam znao da li da ostanem ili ne. Kontaktirali su mu majku. I ona je bila pacijent u istoj bolnici. Trebalo je svakoga časa da je dovedu. Imala je saobraćajnu nesreću. Bio sam ispred sobe u kojoj je klinac kada su je uveli. To je bila ona. Naravno, nije me prepoznala, ali ja nju ne bih pomešao nisakim na svetu. Sada je trenutak. Sada... da li sam ja normalan? Upravo su je uveli u sobu u kojoj njen sin umire, imala je saobraćajnu nesreću, a ja bih da je upoznam, to jest, ja bih da ona mene upozna, sada. Da, da, i onda za sebe mislim da imam mozga. I to malo što imam ne umem da koristim. Bezosećajna budalo...
Miloša je u razmišljanju prekinula vriska. Mali je preminuo...
Njene suze kapale su na moje rame. Drhtala je dok sam je milovao po temenu. Snažno me je grlila i šakama držala za kaput. Stiskala je pesnice. Suze su prošle kroz tkaninu, osetio sam ih na koži. Iako za nju više nije bilo života osećao sam kako moj tek počinje. Rekao sam joj da se isplače, da sve izbaci iz sebe. Znao sam da zvuči baš kako treba, ali moje misli bile su zlobne. Bilo je to jače od mene. Želeo sam je samo za sebe i napokon između nas nije bilo smetnji ni prepreka...
Oh... oh, ti bezosećajna otrcana krpo... oh, koliko sam srećan... oh...
No comments:
Post a Comment