prva knjiga, BONUS, posle kraja

-BONUS-

NASTAVAK

Rupa u sećanju progoni mi snove. Zajedno sa svime time gori mi u mozgu, izjeda mi mrtvi korteks i truli sa ostalom zakorelom krvlju. Tu. Tu unutra u mojoj glavi život je prestao da postoji. Ja sam prestao da postojim. Škripa mojih misli usnulih odzvanja u meni, žile moje utrnule grče nerve otupele meso moje tečno i gnjecavo u meni komeša. Mrtav sam, a živim, a i ranije dok živ bejah bio sam mrtav, samo to tada nije bilo poznato mi. Život je relativan i glup, jer ga nema kada si živ, a ima ga čak i kada mrtav si. Želja za udisajem tolika je. Smrad me sopstveni guši, koji samo gnoj u plućima mi njime natopljenim obituje i ne dopušta da udahnem. A želim. Ne znam zašto, ali mi je potrebno. Rastrzan svime upao sam tamo gde morao sam. I znao sam i ništa uraditi mogao nisam, jer ono što sam bio, nisam. A tako sam otupeo na bol ovog tumora koji mi se širi unutar lobanje. Širi se i istiskuje sve ostalo pod pritiskom izgnjecano, kao nogama gaženo. Trbušina mi nabrekla i modra jer unutra sve je mrtvo i plavo već godinama.

Kako me samo žuljaju tvoje kosti. Jastuk je mekan. Ugibava se pod pritiskom moga lakta. Velik je i purpuran. Groznica me polako osvaja. Baci me u vatru. Baci me u vatru. Vreme se izgubilo. Spavam u tišini a tvoj glas samo mene doziva. Padam u nepovrat, nepovrat, ne pomiči se žulja me sve. Vreme je u meni. Istina je negde duboko u meni. U tebi. Živi. Gmiže negde unutar nas. Nestajem. Šta si uradila sa svime što je bilo raspadajujće i umiruće u meni? Iskra gneva postojala je i upravo nestaje. Ne puštaš me unutra. Nestajem. Ja sam tvoj i nestajem sa tobom. Mrak je. Doći ću ponovo u tami i spoznaćeš da nestajanja nije ni bilo, jer ni nastanak nije siguran. Lutaj ulicama zbunjeno i konfuzno šarenilom sreće. Prati put koji vidiš, prati put i izgubljen ne možeš biti... to su mi svi govorili, ali mene više nema. Nestajem. Mesec tako zlokobno sija. Oseća li iko ovo što ja osećam trenutno? Ništa više nije ostalo za mene da kažem tebi, tako ako ti želiš priđi mi jer meni treba neko danas, jer sutra je kraj sveta. Tražim samo prijatelja, sutra je kraj, nestajem, sve fotografije spalio sam. Sve tekstove, sva pisma, nestali su. Priđi, izađi, ne mogu te više kriti u sebi. Tražim te, izađi. Bez obaveza, bez tajni, bez skrivanja. Samo izađu sutra nestajem danas je večnost. Uvek sam bio samo ja. Budimo zajedno odvojeno. Žuljaš me unutra, u redu je, možeš da izađeš, trebaš mi sada, sada, sutra nas nema. Tražim samo tebe. Oslobodi me, oslobodi se, znam da si unutra, nemoj se kriti. Ne zanimaju me tvoje namere, davim se u svom ovom svetlu mraka. Zaslepljuje me i preuzima kontrolu nad tamom. Kraj je. Kraj je. Kraj je. Pevaš, čujem te unutar. Ti si. Povrati se nazad. Vrati se, vrati se.

Bio sam na truloj livadi. Ona mi je ovo napravila. Tako me žuljaju tuđe kosti unutar. Čitav jedan drugi svet krijem unutar a sutra umirem. Kako je sladak osećaj smrti. Uzela mi je sve. Nema više gnoja. U meni nema više šta da truli. Hoću da trulim, da trulim u mraku, sam, sam u sopstvenim govnima, a ne mogu. Sutra sam čist potpuno, ali mrtav sam iznutra, a to ne smem, jer unutra živi ona. Znam da niko večno ne živi, ali zašto ona mora dva puta da umre? U ušima mi njen glas još odzvanja. Nedostaje mi. Sutra mi neće nedostajati. Dođi pojavi se sada izađi pred mene da te ja ubijem da ne trpiš zaborav, ne želim da te zaboravim, ne želim. Izađi, suzu još tvoju podneću, još jednu. Mahni mi još jednom mi se nasmej i ubiću te, ali neću te zaboraviti. Ti si moj trulež koji čuvao sam unutraa, a sada nestaješ.

Kako je samo bolan spoznaj posle trule livade. Tamo su mi sve oduzeli. Tamo prvo istrulli sve. I ono što je trulo i ono što nije. Sve. Sve se pomeša u jedno jedino govno. Tako je bolno. Tako je bolno. A to je ono što sam jedino imao. Bol. I to mi je sada oduzeto, no nema ni veze. Koga te beše skrivah unutar sebe? Devojku? Kako li se zvaše? Šta to beše Noć? Ima li tame još uvek negde? Nije ni važno...

Argh... Kh kh kh kh... Oh ima li svemu ovome kraja?

PRIČA PERSPEKTIVA 3

Sedeo je na klupi u parku. Očima punim sreće, kosom punom vetra. Ležao je na betonskoj zgradi. Jedna ruka laktom naslonjena na beton na krovu. Kosom punom vetra. Ležao je na travi. Glavom pud neba. Očima punim sunca i kosom punom vetra. Stajao je. Čelom punim znoja, kosom punom vetra, očima punim užasa i jedine istine. Trčao je. BUM. Bacio se. Vriskom. Trava zacrvene, a oči njegove se zatvoriše i više nikada nisu ugledale svetlost dana. Oko njegovo zatvori se polako, ruka podignuta sa betonskog krova šakom obrisa znojavo čelo. Njegove oči zatvoriše se i nikada više ne gledaše istim sjajem. Pogleda ga, zajeca. Pogleda ga i šakom dohvati kamen i zavrljači je pud betonske zgrade, a telo u crnom odelu uspravi se i odšeta u senku.

JOŠ JEDNA

Mislim da sam mnogo pametan?

HE HE HE

Baš sam blesav